Mračna strana proizvoda za ličnu negu

_74905368_beads

Preuzeto sa: BBC.com

Na tržištu možete danas naći brdo proizvoda namenjenim održavanju lične higijene – od gelova sa egzotičnim mirisima preko onih koji vam nude efekat pilinga sa sitnim česticama koje masiraju kožu. Svako može naći proizvod koji im odgovara. Međutim, retko koja osoba razmišlja o dugoročnom efektu ovih proizvoda, jer kad prijatni mirisi ispare sa kože, to je najčešće kraj priče. Ipak, postoji mračna strana određenih proizvoda za ličnu higijenu… Pre par godina su se pojavili proizvodi sa sitnim česticama (microbeads) koji nude blagi efekat pilinga i masaže kože. Zvuči primamljivo i svakako su bili popularni među potrošačima, međutim posle par godina na tržištu, isplovila je mračna strana ovih popularnih proizvoda.

U ovom video snimku (na engleskom jeziku) autorka popularnih Priča o stvarima, Ani Leonard, objašnjava zašto treba izbegavati proizvode sa mikročesticama. Kao prvo, one su toliko sitne da prolaze kroz standardne filtere u procesu prečišćavanja otpadnih voda. Time pronalaze svoj put do reka i mora, a nakon toga u stomake životinja, pa konačno i do nas, kroz ishranu. Budući da su napravljeni od plastike, oni postaju toksični za žive organizme ali i za životnu sredinu. Argument za izbegavanje ovih proizvoda je višestruki, jer ne samo da utiču na životnu sredinu i na životinje u našoj okolini, ugrožavaju i ljude.

Tako sitna stvar, ali sa velikim efektom na globalnom nivou. Vodite računa o proizvodima koje kupujete i razmišljajte o mogućim posledicama vaše potrošačke korpe. Prosledite poruku dalje!

Disruptive Ideas Change the World

Osnivač projekta Održive navike za održivi razvoj, Ana Pantelić, se u januaru ove godine obratila TEDx publici govorom koji naglašava njeno iskustvo u Kolumbiji vodeći LISTA inicijativu, kroz koju njen tim koristi tehnologiju kao sredstvo za podizanje kapaciteta i pružanje treninga u ruralnim područjima Latinske Amerike. Njena organizacija, Fundación Capital, je upravo izabrana kao dobitnica nagrade 2014 Skoll Award for Social Entrepreneurship, a inicijativa LISTA je više puta nagrađivana i predstavljena na međunarodnim forumima. LISTA se od ove godine širi kroz Latinsku Ameriku u partnerstvu sa državnim organima i finansijskim institucijama.

Ana se vraća u Srbiju u maju mesecu da piše doktorat na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde će iskoristiti iskustvo iz Latinske Amerike kao studiju slučaja.

Snimak ima problem sa zvukom na početku. Trenutno radimo sa organizatorima događaja da popravimo audio problem i da prevedemo govor na srpski jezik.

Poslednji prodavac leda

Na 6.310m nadmorske visine, Baltazar Ushca provodi svoje dane sakupljajući led na planini Chimborazo, čija nadmorska visina i pozicija blizu ekvatora je čini mestom koje je najbliže suncu.  U ovom prelepom dokumentarnom filmu, saznajemo o Baltazarovom životu i o pokušaju jednog čoveka da sačuva tradiciju svojih predaka u svetu koji se konstantno menja. Ovaj kratak film je na španskom sa titlovima na engleskom, međutim vizuelno je vrlo atraktivan, s toga vam ga ipak toplo preporučujemo. Ako vas film podseća na situaciju iz naših krajeva, možete podeliti vašu priču ili iskustvo u komentarima.

Saveti za zdravu ishranu

Naišli smo na ovaj zanimljiv članak i poželeli da ga podelimo sa vama:

PUNJENJE: Kako od nezdrave napraviti zdravu kuhinju?

Piše Maja Petrović, Vitki Gurman

Znam, mrzite me još od “bacanja” zbog prazne kuhinje i imate upalu mišića od košarke :) Bar je pitanje kuhinjskog alata rešeno od tada – a sada prelazimo i na hranu!

Svi dobri košarkaši mogu da se odmore uz malo dosadne birokratije. Pravićemo liste za nabavku kojih bi se trebalo striktno držati, bez lutanja ka puter kiflama i voćnim jogurtima.

Naoružajte se većim papirom i olovkom, prolazite stavku po stavku i ako se pomenuta stavka uklapa u vaše trenutne izbore ili volite pomenute namirnice – upišite šta bi moglo da se kupi.

Birokratija

PRVA LISTA

Prva lista bi trebalo da bude upotrebljiva za većinu, dok su u drugi listu odvojene one namirnice koje ja ne kupujem ili kupujem jako retko (kao i većina onih koji čitaju ovaj blog). Kako je ipak najvažnije jesti neprerađenu hranu – koju god da ste odabrali – ovde su pomenute sve grupe namirnica. Vi već sami znate da li nešto od toga želite i ne želite da jedete, pa ćete lako upisati više jednog, a manje drugog ili evenutalno nešto izostaviti sa liste.

Izvori proteina

  • Jaja – ako možete kupujte organska jaja. Druga dobra opcija je da poznajete osobu na pijaci koja prodaje jaja kokošaka koje borave napolju, pa iako nije organsko bolje kupujte takva jaja. U krajnjem slučaju ostaju i samoposluge.
  • Meso – idealno je ako imate proverene dobavljače. Ako ne, osuđeni ste na velike mesare. Raspitajte se kojim danom dobijaju sveže meso. Savetujem kupovinu u komadu jer možete da sami sečete i filetirate. Nikada ne kupujte unapred spremljeno i začinjeno meso jer je to meso kome ubrzo prolazi rok. Za dodatne opcije, na Bajlonijevoj pijaci ima mesara koje prodaju konjsko meso i meso manguljice. Cena konjskog ramsteka je ista kao cena junećeg buta, a ni cene mesa od manguljice nisu visoke u poređenju sa svinjsim mesom iz mesara. U mlečnim halama ima i piletine.
  • Iznutrice – ubacite na listu pod uslovom da ih podnosite. Vitamini topivi u mastima (A i D) su uglavnom u iznutricama, a umesto jedenja spanaća za gvožđe – bolje opcije su jetre. Što je životinja prirodnije gajena ova hrana je bolja. Ako se brinete oko upozorenja vezanih za to da “jetra čisti toksine pa je opasna za jelo” preskočite.
  • Suhomesnato – suvo meso, kobasice, čvarci i slanina – sve što je i dalje “meso bez aditiva” samo u osušenoj formi može da bude OK. Obratite pažnju pri kupovini, posebno ako kupujete u supermarketu ili mesari – ima ovakvih proizvoda sa 3 konzervansa i onih sa jednim. Ima pečenica sa aditivima i veštačkim ukusima “dimljenog” – ima i prirodnih. Bez obzora što je sve u jednom komadu i na izgled se ne pitate šta su natrpali unutra – ipak ima veštačkih i ima prirodnijih proizvoda. Ili znate proizvođača ili čitate sastav. Ovo posebno važi ako volite kobasice. I naravno, umereno konzumiranje.
  • Riba
    • Sveža riba – dok se ne dokaže suprotno, skuša u našim ribarnicama je pecana a ne gajena. Izuzetno bogata Omega-3 masnim kiselinama i nije skupa. Dajte joj primat u odnosu na gajene pastrmke pošto su u sličnom cenovnom rangu.  Oslić je totalno bezukusan i nemam ideju da li je gajen (ne bi trebalo) ali ova riba uopšte nije masna. U tom smislu, čak i da je pecana je nikakav izvor Omega-3 ali je dobar izvor proteina. Ko voli nek izvoli!
    • Dimljeni losos – idealno za one koji još uvek prave sendviče. Kupujem “Premia” dimljenog lososa, manje košta od drugih identičnih proizvoda i piše da je riba pecana.
    • Konzervisana riba – jeste brz način da se kompletira obrok, ali je kvalitet konzerviranih riba uglavnom očajan.  Ipak, za domaće paštete, za dane kada nismo stigli da kuvamo ili žurimo vredi imati ovo u frižideru. Tunjevine i sardine u “biljnom ulju” koje je najčešće sojino ne kupujem nikada. Ne kupujem ni “Rio Mare” jer se više isplati da kupim svežu tunu i konzerva bi bila lošiji izbor. Ja ću preporučiti dve konzervisane ribe koje kupujem, ali po istoj logici možda postoji još neki sličan proizvod koji nisam uočila:
      • Sardina  ”Mardešić” Light. Na sajtu proizvođača stoji da je sardina pecana u Jadranskom moru, skuvana na pari i konzervisana u vodi bez konzervanasa i aditiva.
      • Tuna “Premia” u maslinovom ulju ili neka tuna u vodi (prvoj zameram samo to što ne piše da li je maslinovo ulje hladno ceđeno, a verovatno da nije).

namirnice

Povrće

Pravimo se da krompir nikada nije ni bio povrće, već samo skrobna namirnica:

  • Zeleno lisnato povrće
    • Zelena salata, blitva i zelje – već sam pisala ali ponoviću: kad god kupite ove zeleniše odmah ih operite, osušite i ubacite u frižider u poklopljenim posudama. Tako vas neće mrzeti da pravite nekoliko salata na dan, niti će vas mrzeti da koristite blitvu za doručak da bi je spremili s jajima.
    • Spanać – koji ne – nema puno gvožđa ali je kao i svi zeleniši zdrav.
  • Kupusarke
    • Zeleni i crveni kupus – koji je najbolje izrendati odmah po kupovini (isti sistem kao za zeleniše, sem ako ne spadate u one koje ne mrzi da seckaju pre svakog obroka).
    • Kelj – sprema se lako i brzo, veoma je ukusan i uopšte mi nije jasno zašto puno ljudi nema naviku da ga jede.
    • Karfiol – rendan karfiol umesto pirinča. Savršen za pire i mafine od povrća.
    • Brokoli –  za čorbe, priloge a za optimiste – može i svež u salatu ili smoothie. Jedno od najzdravijih povrća koje postoje. Za samo par minuta je skuvan na pari u mrežici. To što je skuvan na pari ne znači da se neće obradovati kockici maslaca dok je još topao :)
  • Korenasto povrće – oni na strogom Low Carb režimu – stoj. Ostali napred. Forsirajte ovo povrće sveže.
    • Cvekla – može da se peče u rerni kao krompir, a može da se ubaci i živa u smoothie i smoothie dobije prelepu boju.
    • Celer – ne mogu da odlučim da li je bolji u čorbi, kao pire (sam i sa karfiolom) ili ipak kao grickalica uz televizor i knjige. Posebno zeleni delovi celera.
    • Šargarepa – još jedna dobra grickalica uz TV i knjige ali i odličan dodatak smoothijima.
  • Omiljene salate
    • Paradajz i krastavac – još da se stigne do dela o siru i ulju pa da pričamo o “Šopskoj salati” sa zadovoljstvom. Ko ima sreće praviće je sa domaćim paradajzom koji ima miris i ukus. Nekada ga jedem kao jabuke.
    • Paprike – u svim bojama. Sveže i pečene. Seckane na štapiće za one koji i dalje imaju problem da zaborave grickalice.
    • Plavi patlidžan – pečen u rerni, za  salate i namaze ili debelo sečen i grilovan, kada može da posluži umesto parčeta hleba za sendviče.
  • Tikvica – za salate rezana na listiće, za smootije da bi imali manje šećera, za musake, za lazanje… Nikada nisam bez tikvica. Neverovatno mi je da ima ljudi koji tikvice još uvek samo pohuju:(

Voće

  • Pazite na šećer – voće ga ima puno!
    • Jabuke, mandarine, kruške (i kad stignu breskve, kajsije, šljive) su dobar izbor zbog velike količine vlakana.
    • Brusnice, ribizle, maline, dunje, kupine, dinje, kajsije, grejpfrut, mandarina i narandža imaju najmanje šećera (i to odprilike ovim redom).
    • Više šećera ima u kiviju, breskvama, jabukama, kruškama, višnjama – a najviše u ananasu, trešnji, grožđu, dok su apsolutni šećerni šampion banane.
    • Sada znate koje da koristite više a na koje da pripazite ako vam to nešto znači pred leto :)
  • Antioksidansi i ukus
    • Bobičasto voće. Uvek treba imati maline ili višnje u frizu. Potrebne su male količine da se od bezukusnog Ella sira napravi dobar proteinski šejk ili Cheesecake ili da se poboljša ukus smoothija.
  • Masno voće:
    • Avokado – pošto nije jeftin vodite računa o tome kakav kupujete. Kora treba da bude meka ali kada se avokado protrese smenka ne sme da “zvecka” unutra. Zveckanje znači da je prezreo. Ako predstavlja veliku stavku ili nema da se kupi – nebitno! I onako sadrži mononezasićene masne kiseline kojima je najbogatije maslinovo ulje. Maslinovo ima 74% mononezasićenih, avokado oko 67% – tako da vas baš briga ako niste kupili avokado ili vam se ne dopada.
    • Kokos – svež kokos je super gruckalica i jako ukusan. Pošto ga nalazim u “Roda Marketu” u komšiluku, nemam pojma gde još može da se kupi. On uopšte nije skup, tako da ga obavezno probajte. Ovde je i savet kako slaba žena može lako da razbije kokos. Većina masnih kiselina u kokosu su zasićene i iseckan kokos se upravo zato ne kvari brzo – ne morate sve odmah da pojedete :)

Orašasti plodovi i semenke

  • Orašasti plodovi – bademi i orasi – nepečeni i naravno ako ne postoji neka osetljivost na ove orašaste plodove.
  • Smenke – što više to bolje! Lan, nepečeni suncokret, bundeva, susam. Znamo već da lan mora da se samelje ali da onda mora i da se adekvatno čuva.
  • Ostalo sa više UH – lešnici, kikiriki, pistaći, brazilski orah
    • Sve ovo je dobra grickalica za užinu, a takođe služi i za pravljenje LCHF brašna i kvalietnog i brzog doručka u blenderu

Mlečni proizvodi

Biramo punomasne i od dobrog proizvođača – dosta smo kljukali sa ogoljenim, niskomasnim prerađevinama bez ukusa.

  • Sirevi
    • Domaći sirevi od nepasterizovanog mleka (ima ih u mlečnim halama na pijacama i oni su stvarno super-ukusni, posebno oni malo stariji i manje slani)
    • Ella sir – koji služi za proteinski napitak nakon treninga, a objasnih i zašto je (samo tada) bitno da proizvod bude bez masti
    • Kačkavalji – proverite sastav i nemojte ni u kom slučaju da uzmete biljni kačkavalj! Jedina stvar po koju ulazim u “Matijević” su kačkavalji firme “Lazar” iz Blaca, pošto sam obišla farmu i znam kako rade. Ponekad uspem da nabavim domaći ali retko.
      • Biljni kačkavalj je zapravo hidrogenizovana biljna mast (margarin, trans mast) i po svaku cenu ga treba izbegavati!
  • Jogurt – naravno punomasni. Moji omiljeni su “Granice” iz Mladenovca i “Bello Organic”, mada dohvatim i ostalo na čemu piše 2.8 ili 3.2% mm
  • Pavlaka – u S.O.S. marketima mogu da se nađu pavlake proizvođača iz Loznice sa 30% mm. Ovo je dobra mazalica za one koji jedu hleb ili bezglutenski hleb i imaju naviku da doručkuju sendviče. Pošto su kupovni majonezi i namazi krš namirnice – bar ima dobre pavlake.
    • Još nisam oprostila “Imleku” što je napravio organsku pavlaku sa samo 15% masti.

Masti i ulja

  • Maslac – kamo te lepe sreće da može da se nađe organski maslac. Na žalost teško je da nađemo i neizbeljeni. Znam da neizbeljeni i NEorganski maslac ima “Supermarket Autetik” a proizvodi se u Mokrinu. Sve ovo ostalo što se prodaje mi je bukvalno na isti kalup.
  • Mast – ili ono što smo svi najnormalnije koristili od pamtiveka pa dok nismo dobili kompanije koje proizvode ulja. Neka bude domaća.
  • Kokosovo ulje – savršeno stabilna zasićena masnoća, koja sadrži masne kiseline koje daju brzu energiju (srednji lanci). Ne kuvam na njemu -jedem ga kašikom :)
  • Maslinovo ulje – uvek i jedino hladno ceđeno, na kome naravno može da se kuva
  • Susamovo ulje – ovo je jedino polinezasićeno ulje koje za koje dajem pare samo zato što obožavam ukus. Koristim ga jako umereno i maksimalno izbegavam da kuvam na njemu. Ovo bi važilo i za sva ostala nestabilna polinezasićena ulja.

Začini i dodaci

  • Stevija – biljka koja je slađa od šećera i nikada vas neće ugojiti
  • Biljni začini – samo ću napisati bez čega ja ne mogu u kuhinji a sama upotreba neka ostane za recepte:  peršun, vlašac, mirođija, list celera, mleveni lorber, bosiljak, žalfija, francuski peršun, ruzmarin, tmijan (ako mi ponestane može i majčina dušica).
  • Drugi začini – kineski začini, kari, đumbir u prahu, korijander, čili, šafran, beli biber. I jedno rezervno pakovanje belog bibera da ne dobijem napad tuge ako mi ponestane dok kuvam :)
  • Čajevi – ne samo da treba imati dobar izbor čajeva u kući zbog toplog i ukusnog apitka, već čajevi u kombinaciji sa Stevijom služe da se napravi “sirup za sokove bez šećera”. Kliknite OVDE za ideju i skinite se sa kupovnih sokova uz domaći Sugar Free Ice Tea!
  • Kafa – ja bez kafe ne mogu niti pokušavam da je se otarasim. Zato nikada ne pijem prerađevine – one “3 in 1″, “2 in 1″ i bilo šta slično ne smatram kafom već bućkurišem. Obična i najobičnija turska kafa je moja omiljena, a vi proverite sastav svoje omiljene kafe ako pijete nes, instant ili espreso – mislim da nema ništa dodato ali me ovo nikada nije interesovalo.
  • Kakao – teško da ćete naći kakao koji nije obezmašćen, ali bar koristite to a ne Neskvikove i slične prerađevine (a i to je valjda bilo bačeno?).
    • U slučaju da su deca navikla da piju nešto poput Neskvika, izmešajte prah šećer, rendanu crnu čokoladu i kakao i ubacite u orginalno pakovanje da ih prevarite. Pogledajte sastav Naskvika (i sličnih proizvoda) pa ćete videti čemu ovaj savet. Ako već moraju da piju takve stvari onda bolje običan šećer, nego “šećer+aditivi”.
  • Sušene pečurke – uvek mogu da se potope u vodu i od nečeg običnog napravi ekzotičnije i zanimmljivije jelo: šitake, crne kineske pečurkecrna truba, lisičarke…

Gledanje kroz prste

  • Dižon senf – ne znam šta sadrži i ne želim da znam. Ne koristim ga svaki dan ali neka jela ne mogu da zamislim bez njega. Ovo je jedini proizvod kome nikada nisam pogledala sastav :)
  • Paradajz sokovi na foru Tomatina – nekad zimi nema paradajze koji mogu da blendujem sama. Ponekad ima da se kupi nešto što jako liči na domaći i nema dodat šećer, ali ponekad (izuzetno retko) desi se da kupim i ovakav proizvod – uz čitanje sastava. Nemam napade “jedu mi se krempite” ali imam napad “jedu mi se ćufte sa pireom od karfiola”.
  • Prirodni tamari sos – soja je “ne” ali je ovo za određene specijalitete nephodno. Ipak, niko ne pravi svaki dan Sushi ili terijaki tunu. Koristim ga isključivo za ovakve recepte i nije mi svakodnevni začin.
  • Ubacite ovde neki svoj proizvod – naravno – jedini uslov je da ne sadrži veštačke masti, veštačke zaslađivače, MSG i više od dva “normalnija” aditiva (konzervans, boja i sl.)

namirnice 1

DRUGA LISTA

Za one kojima Low Carb ili LCHF nije odabrana opcija (i za povremenu/umerenu upotrebu za one kojima jeste):

Žitarice

Kad kažem žitarice onda i mislim na žitarice, ne na zamene za žitarice

  • Brašno od proklijalih žitarica – ovo bi bilo nešto prilično OK, što nikada nisam probala. Evo linka da znate da postoji i obavezno javite detalje ako neko ovo isproba.
  • Bezglutenska brašna – kukuruzno, pirinčano (ima i integralno pirinčano da se kupi), heljdino – bezglutenski hleb se ne mesi
  • Integralni pirinač – em nema gluten, em ima niži glikemijski indeks od ostalih žitarica
  • Tonus hleb – zato što je uvek proklijala žitarica bolja od neproklijale. Ovo je jedini hleb iz samoposluge koji se desi da nabavim kada sam ponekad raspoložena za neke žitarice. Uglavnom završi isečen u trougliće sa maslacem, dimljenim lososom i svežim peršunom uz činijicu crnih neslanih maslina – bogovski doručak :)
  • Beskvasni hleb – koji možete i sami da napravite
  • Ovsene pahuljice i ovsene mekinje
  • Bezglutenska testenina ili malo gora opcija – integralna testenina

Ostale skrobne namirnice

  • Krompir – krompir sa puterom i sirom za doručak – što da ne – počastite se ako ste se već odrekli sendviča od nekog hleba s aditivima, majonezom i salamom :) Za ručak ili večeru – ipak ne hvala!
  • Mahunarke – leblebija, sočivo, sitan pasulj – brže se kuvaju, lakše se vare, a leblebija nema neku skandaloznu količinu skroba, pa vredi navaliti na nju više nego na hleb i kukuruz
  • Grašak i boranija – ovo svi vole (bar tako mislim). Skuvajte na pari u onoj mrežici ponekad pa dodajte u saltu – ne mora uvek da se jede u formi čorbe
  • Smrznute mešavine povrća poput “Zlatne” i “Balkanske”. Veoma praktično i brzo, ali uvek ima i puno šargarepe i kukuruza pa zbog toga niej upalo u kategoriju “povće” već u “skrob”

Slatkiši

  • Suvo voće – suvo grožđe, sveže urme, suve kajsije, suve šljive – kao i svaki slatkiš ne treba preterivati
  • Crna čokolada – Lindt 85% kakaa je jedina bez sojinog lecitina koja može da se kupi kod nas
  • Med – ne, nije dobro početi dan skokom insulina koji će izazvati kašičica meda na prazan stomak, ali ako ga baš želite – uzmite ga – i prste dalje od njega u večernjim satima :)

KVALITET NAMIRNICA

Ako ste iz svake kategorije zapisali ono što najviše volite na papir, imate ozbiljnu šoping-listu pred sobom. Sada vam ostaje samo da nabavite ono što vam treba za naredne dane.

To što ćete planirati obroke nikako ne znači da patite od psihičkog poremećaja zvanog “ortoreksija“, već da ste se opametili pa ne želite više da ulećete izbezumljeni od gladi u prvu prodavnicu po Snikers ili čips.

Ova lista će dovesti do toga da imate nešto najpribližnije “potpuno prirodnim zalihama”, gde naravno ovaj termin koristim svesna poteškoća i problema vezanih za kvalitet namirnica.

Ko ima sreće i može to sebi da priušti, ićiće na pijace organske hrane ili će nabavljati sa sela. Ostali će jednostavno napraviti najoptimalniji izbor u skladu sa mogućnostima.

Sve dodatne želje vezane za kvalitet uvek limitira:

  • dostupnost dobavljača
  • raspoloživost budžeta

Dalje od toga niko od nas ne može da ide a da pri tome ne pravi sebi probleme i dodatno otežava svakodnevno funkcionisanje. Negde već mora da se podvuče crta.

namirnice

Nadam se da je sada snalaženje malo lakše? Jer ostaje da sa vama podelim još jednu malu tajnu :)

Pomenula sam neke industrijske proizvode za koje smatram da “mogu da prođu” ili da su čak jakodobri. Biće mi drago ako i vi pomenete u komentarima svoje predloge – ali bez linkova ka sajtovima proizvođača i trgovina.

Preuzeto sa sajta: http://www.vitkigurman.com/2013/05/09/3-kako-od-nezdrave-napraviti-zdravu-kuhinju/

Gde spavaju deca sveta?

WCS_front1_1739101iEngleski fotograf Džejms Molison (James Mollison) je u svojoj knjizi Where Children Sleep objavio seriju prelepih i nezaboravnih portreta dece iz raznih zemalja sveta (Brazil, Kenija, Nepal, SAD, itd.) zajedno sa fotografijama njihovih spavaćih soba, odnosno noćnih prebivališta, jer kao što možete videti – njihove spavaće sobe nisu uvek nalik na ono što klasično viđamo i smatramo spavaćim sobama. Podelićemo sa vama neke od tih fotografija, pa bismo voleli da čujemo od vas kako ste reagovali na ove fotografije. Da li su vas fotografije iznenadile na neki način? Da li vidite efekat socijalne i ekonomske nejednakosti kroz njih? Da li su vas na neki način inspirisale?

Nantio, 15 godina, Lisamis, na severu Kenije

Kenya1 Kenya2

Nantio, je članica „Rendille“ plemena na severu Kenije. Ima dva brata i dve sestre. Živi u „kući“ koja je nalik na šator, napravljena od kravlje kože i plastike, u kome ima jako malo prostora i nema puno mesta za stajanje. U sredini njene kuće loži se vatra oko koje njena porodica spava. Njene dnevne obaveze su da čuva koze, seče drva i donosi vodu. Njen nivo obrazovanja je dosta nizak; par godina je išla u lokalnu školu ali je posle odlučila da ne nastavi sa školom. Ona bi volela da se uda za „moran-a“ (ratnika), ali pre toga će proći kroz ceremoniju ženskog obrezivanja. Trenutno ima dečka, a prihvatljivo je za „Rendille“ žene da imaju par momaka pre nego što se udaju.

Dong, 9 godina, Provincija Junan u Kini

Yunnan1 Yunnan2

Dong deli svoju spavaću sobu sa svojim sestrama i roditeljima. Njegova porodica poseduje nešto zemlje na kome gaje pirinač i šećernu trsku. Dong ima besplatno državno obrazovanje, ali njegova porodica mora da mu kupi školsku uniformu i plaća školarinu. Kada poraste, želi da bude policajac kako bi „hvatao lopove“.

Alex, 9 godina, Rio de Žaneiro, Brazil

Rio1 Rio2

Alex ne ide u školu, već prosi na ulici svakog dana. Dodatno zarađuje krađom, uglavnom starijih osoba ili krade od onih koji čekaju na semafor u svojim kolima. Zavisnik je udisanja lepka (jeftin način da se drogira) i uglavnom spava napolju na napuštenim klupama ili foteljama. Povremeno posećuje svoju porodicu i ruča sa njima.

Anoniman, 9 godina, Liberija u Zapadnoj Africi

Liberia1 Liberia2

Ovaj dečko (koji je namerno anoniman da bi mu se zaštitio identitet) je bio dete vojnik u toku rata u Liberiji. Počeo je da radi kao dete vojnik jer mu je bilo isuviše teško da odoli hrani i novcu koji su mu bili ponuđeni. Danas se obrazuje u posebnoj školi za ex-vojnike. Ima tri brata i oni su siročad. Kad poraste, voleo bi da bude nastavnik.

Jasmine, 4, država Kentaki u Sjedinjenim Američkim Državama

USA1USA2

Jasmine, koja voli da je zovu “Jazzy”,  živi sa roditeljima i tri brata. Njena spavaća soba je puna kruna koje je osvojila u takmičenjima lepote. Učestvuje u tim takmičenjima svakog vikenda (što košta oko hiljadu dolara po događaju) i kad poraste, želi da bude zvezda rok muzike.

Netu, 9 godina, Katmandu, Nepal

Nepal1 Nepal2

Netu je poslata da živi sa svojom tetkom u Nepalu iz rodne Indije zato što njena porodica nije imala dovoljno novca da izdrži celu porodicu. Njena tetka nije u nešto boljem finansijskom stanju, te Netu mora da prosi na ulici kako bi imale dovoljno hrane da prežive. Retko imaju dovoljno novca i uglavnom preživljava od milosrđa turista. Živi u baraci napravljenoj od plastike koja je veličine četiri puta šest metara, a koju deli sa još jedanaest osoba.

Roathy, 8 godina, Pnom Pen u Kambodži

Cambodia Cambodia2

Roathy živi sa svojom porodicom na deponiji. Oni korist sve što nađu tamo da bi preživeli, a krevet mu je napravljen od starih guma. Preko pet hiljada ljudi žive i rade na ovoj deponiji, a ujedno plaćaju i kiriju da bi tu živeli. Sve što nađu od stakla, aluminijuma i drugih materijala skupljaju i preprodaju firmi koja se bavi reciklažom.

Douha, 10 godina, Hebron u Izraelu

Israel1 Israel2

Douha živi u izbegličkom kampu u Palestini jer joj se brat Mohammed samoubio bombom koja je ubila 23 Izraelaca. Vlada Izraela je uništila kuću njene porodice kao kaznu. Na zidu njene spavaće sobe ona drži poster sa likom svog brata.

Lamine, 12 godina, Senegal

Senegal1 Senegal2

Lamine živi u Senegalu i studira u Koranic školi za dečake. Deli sobu sa još par dečaka. Svakog jutra u šest sati, dečaci počinju da rade na školskoj farmi, gde ih uče kako da kopaju, sade kukuruz i oru zemlju uz pomoć magaraca. Uveče uče iz Korana, dok u slobodno vreme, Lamine voli da igra fudbal sa svojim drugovima.

Anoniman dečak, Italija

Italy1

Ovaj dečko je zajedno sa svojom porodicom došao u Italiju iz Rumunije. Kartu su kupili prosenjem, a kad su stigli do Rima, napravili su kamp na privatnom posedu odakle ih je policija isterala. Nemaju lične karte ni bilo kakva dokumenta, te im je nemoguće da dobiju formalno zaposlenje. Njegovi roditelji peru prozore automobila na semaforima kako bi zaradili novac. Niko u njegovoj porodici se nije školovao, a spavaju na ovom dušeku u poljani na obodu glavnog grada Italije.

Evropski grad uvozi smeće

Da li ste znali da je grad Oslo u Norveškoj postao uvoznik smeća? Za jedan evropski grad ovo je prosto nezamisliva pojava. Annie Leonard nam je u Priči o stvarima govorila kako razvijen svet proizvodi tolike tone smeća da je počeo da izvozi taj materijal u nerazvijene zemlje – kako je onda moguće da jedan grad u razvijenoj zemlji postane uvoznik smeća?

Brian Cliff Olguin za "The New York Times"

Brian Cliff Olguin za „The New York Times“

Odgovor na to pitanje je dosta jednostavan: Oslo je grad u kome se dosta reciklira a većina građana je osvešćena na temu ekologije, što znači da građani proizvode manje đubreta zbog reciklaže i generalno proizvode manje đubreta jer vode računa o svojoj okolini. Međutim, Oslo je takođe tehnološki napredan grad koji je našao način da konvertuje otpad u energiju koja se danas koristi za grejanje polovine grada i većina škola. Upotrebljiv otpad dolazi iz domaćinstava i industrije, a čak se i toksično smeće može konvertovati u korisnu energiju.

Zanimljivo je da grad više nema dovoljno đubreta da nastavi sa proizvodnjom energije, te su počeli da uvoze smeće iz komšiluka: iz Engleske, iz Irske, pa čak delimično i iz Švedske. Prednost Norveške jeste što ima pristup moru, te fabrika koja konvertuje smeće u energiju se nalazi na obali i na obodu grada i ovo olakšava pomorni uvoz smeća u tu zemlju. U intervjuu za Njujork Tajms, čovek koji vodi agenciju za konverziju otpada u energiju, Pal Mikkelsen, naveo je da bi on voleo da počne da uvozi smeće čak i iz Sjedinjenih Američkih Država.

Došlo je vreme kada smo počeli da razmišljamo o otpadu kao o nečemu korisnom, i ta vrsta razmišljanja će nam pomoći u usporavanju trenda globalnog zagrevanja, kao i u privikavanju na buduće efekte koje će to zagrevanje imati. Norveška nam nudi primer razvijene zemlje koja razmišlja na „alternativni“ način o otpadu kao o resursu, ali zanimljivo je da druge vrste otpada (čak i organski otpadni materijal ljudskog porekla) se takođe može upotrebiti kao energetski resurs.

U mnogim nerazvijenim zemljama, organski otpad ljudskog porekla (fekalne materije, da budemo precizniji) se koristi kao izvor energije. Pročitajte više o pristupu koji primenjuje Oslo u ovom članku koji je objavio New York Times, a predlažemo vam i veoma zanimljiv govor o pristupu nerazvijenih zemalja koji ne samo da prikazuje interesantan primer re-upotrebe fekalnih materija, već ukazuje i na globalno širu problematiku vezanu za sanitarne uslove za koju smatramo da će vam biti jako interesantna. Nadamo se da će vam se dopasti ovaj govor koji opet povezuje socijalne i ekološke teme na vrlo zanimljiv način. Uživajte gledajući i čitajući!

Ekofeminizam

Šta spaja viševekovno pokoravanje prirode i potčinjavanje žena? Muškarci! Tako makar tvrde ekofeministkinje.

Pokoravanje prirode i potčinjavanje žena suštinski su povezani u “muškom razvoju sveta” koji do vrhunca dovodi surovi kapitalizam, tvrde ekofeministkinje. Genetski modifikovana hrana, kontrola bolesti i lekova, samo su neki od nusprodukata bezglave trke za profitom koju nameću muškarci.

Šta je ekofeminizam i šta nam to sugerišu aktivistkinje koje se sa jednakom strašću bore za ostvarivanje prava žena i zaštitu životne sredine?

Susedna Hrvatska zapljusnuta je trećim talasom feminizma, koji je u tamošnjoj javnosti popularizovala Mirela Holi, bivša ministarka životne sredine. Ekscentrične prirode i kontroverznih stavova, Holi je još 2007. godine objavila knjigu “Mitski aspekti ekofeminizma” u kojoj objašnjava način na koji “muški princip” objektivizuje ženski. Na isti način muškarci se ophode i prema prirodi.

Iako je ekofeministička teorija začeta davne 1974. godine, srpskoj široj javnosti principi ovog pravca i dalje nisu poznati.

Šta je zapravo ekofeminizam?

Ekofeminizam ukazuje na neraskidivu vezu između žene i prirode. Druga strana medalje, protiv koje se ekofeministkinje žestoko bune jeste nepodnošljiva muška dominacija koja se jednako ispoljava u potčinjavanju ženskog roda i destrukciji životne sredine.

– Ekofeminizam ukazuje na vezu izmedju seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom kao direktnim posledicama patrijarhalnog modela i kapitalističkog sistema, čiji je osnovni cilj ostvarivanje i uvećanje materijalnih dobara i profita – objašnjavaprofesorka Dragana Popović u knjizi Uvod u rodne teorije.

Kako profesorka Popović  navodi u svom stručnom tekstu, žene, kao i priroda, smatraju se distanciranim od razuma, emocionalnim, zamišljene fizički i telesno kao haotične i životinjske. Ista ideologija je korišćena da opravda potčinjenost ‘necivilizovanih’ ili ‘primitivih’ kultura i nadmoćnost gospodara prema robu, gazde prema najamnom radniku, intelektualnog prema fizičkom radniku.

Majka priroda i žena majka

 Aktivistkinja ekofeminizma u Srbiji Aleksandra Žikić, navodi da su u mnogim kulturama žene istorijski imale primarnu ulogu u prikupljanju hrane, ogreva i vode za svoje porodice i zajednice. Zbog ovoga, takođe su imale ogroman interes u pokušaju da spreče ili ponište efekte uništavanja šuma, nastanka pustog tla i zagađenja vode.

Dakle žena kao majka ima izražen osećaj za jedinstvo sa majkom prirodom. Profesorka Popović objašnjava da je ovo načelo bilo zastupljeno na početku razvoja teorije, ali da i dalje egzistira kod ekofeministkinja u zemljama Trećeg sveta.

Teoretičarke i aktivistkinje zapadnog liberalnog koncepta ovakav stav smatraju uvredljivim. One izjavljuju da će muškarci nastaviti da eksploatišu žene i prirodu zato što ih vide kao večno plodne i beskrajno sposobne da obezbeđuju život.

Za šta se bore ekofeministkinje?

Istrebljenje genetski modifikovana hrane, borba protiv zagađenja vazduha, vode i istrebljenja šuma, ali i porobljavajući odnos prema zemljama Trećeg sveta, predstavljaju nusprodukte bezglave trke za profitom koja karakteriše kapitalizam, a kojoj ekofeministkinje žele da stanu na put. Ili da makar svojim angažovanjem ukažu na destruktivnu moć ovakve prakse.

Kako u svojoj stručnoj analizi navodi profesorka Dragana Popović, aktivistkinje ovog pokreta grlile su drveće u znak protesta protiv neokolonijalističkih ciljeva Zelene revolucije, čiji je cilj da primenom novih agronomskih tehnika poveća proizvodnju hrane u zemljama Trećeg sveta, ali istovremeno i uništi tradicionalne tehnike uzgoja lokalnih poljoprivrednih kultura.

Indijska teoretičarka Vandana Šiva među prvima ukazuje da su genetsko inžinjerstvo i proizvodnja genetski modifikovane hrane novi oblici kolonijalizma. Šiva upozorava i na opasnosti od genetske manipulacije živim bićima, kontrole hrane, lekova i bolesti.

– Čovek ne bi trebalo da prilagođava prirodu sebi, već bi trebalo da bude uspostavljena jednakost između ljudi i prirode – kaže ekofeministkinja Aleksandra Žikić. – Biološki indikatori ukazuju da idemo u pogrešnom pravcu. Zato je meni ideja ekofeminizma bliska jer su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena duboko povezani.

Prema rečima naše sagovornice, u Srbiji ova teorija nije popularizovana jer teoretičari smatraju ili da je ekofeminizam za ženu uvredljiv, pošto je svodi na ulogu majke, ili ne žele da šire polje feminizma i na ekologiju.

Da li će se „pelcer“ ekofeminizma primiti i u Srbiji?

Iako se Srbija ne može pohvaliti razvijenom ekološkom svešću, kao ni primenom principa rodne ravnopravnosti, ohrabruje činjenica da je ekofeminizam dopreo makar do našeg komšiluka. Kako je Hrvatsku javnost zainteresovala ekscentrična i oštra Mirela Holi, možda možemo očekivati i da se u Srbiji osnaže aktivistkinje koje bi u ekofeminizmu pronašle ideju za koju se vredi boriti.

Prema pisanju profesorke Popović, ekofeministički pokret je oduvek imao značajnu aktivističku komponentu i njegove teoretičarke i aktivistkinje su preduzele niz akcija u promociji i realizaciji ekofeminističkih ciljeva.

– Ekofeminizam je ukazao na neke od osnovnih problema sa kojima se suočava naša civilizacija. U tome je njegova budućnost – zaključuje profesorka Popović.

Novinarka: Jelena Brkić

Prvi put objavljeno na S media portalu.

Čovek koji je zasadio prašumu

Pre više od 30 godina, tinejdžer Jadav „Molai“ Payeng počeo je da sadi biljke po peščanom predelu blizu Assam regiona Indije, njevogom rođenom kraju. Želja mu je bila da stvori utočište za životinje na mestu gde nije bilo ničega, a ubrzo nakon što je zasadio prvo seme, odlučio je da svoj život posveti ostvarivanju tog cilja. Nakon dugogodišnjeg rada, Payeng je svojim trudom sam uspeo da zasadi dovoljno biljaka da stvori 1.360 ari džungle.

Jadav

Preuzeto iz Facebook grupe Vidyadayini

Novine The Times of India su intervjuisali Payeng-a kako bi saznali šta je njega motivisalo da posveti život stvaranju ove prašume. On im je odgovorio da je 1979. godine, kao 16-godišnjak bio svedok razornim efetkima poplava na životinjski svet u njegovom rodnom kraju. „Kako bije bilo drveća, nije bilo ni hlada, te su zmije umirale na vrućini. Sedeo sam i plakao nad njihovim beživotnim telima. Kontaktirao sam odsek za šumarstvo i zatražio od njih dozvolu da posadim šumu, ali su mi rekli da na tom peščanom tlu neće ništa rasti, te da bih mogao da pokušam da zasadim bambus. Bilo je teško, ali sam uspeo u svom naumu bez bilo čije pomoći“, objasnio je sad 47-godišnji Payeng.

Prašuma koju je Payeng zasadio, i u kojoj živi sa suprugom i troje dece, danas je postala dom brojnih životinjskih vrsta, uključujući ptice, jelene, majmune, slonove, nosoroge, pa čak i tigrove koji zbog deforestacije su u riziku izumiranja. Iako se ovim poslom bavi preko 30 godina, nadležne institucije su tek 2008. godine saznale kako je jedna osoba svojim samostalnim radom uspela da stvori dom i utočište za biljke i životinje na mestu koje je ranije bilo pusto i zaboravljeno. Payeng nam služi kao primer kako jedan čovek može svojim radom i požrtvovanošću da napravi veliki učinak.

Održivi razvoj u Srbiji

Dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti, uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja, koja je usvojena u maju 2008. godine (Dragojlović, 2011). Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

Danas kada je skoro svaki peti građanin Srbije nezaposlen, a svaki deseti siromašan, teško je da se očekuje da će pitanja zaštite životne sredine biti njima ili državnim organima prioritet.[1] Čini se da su problemi sa kojima se Srbija suočava previše veliki i urgentni da bi se danas razmišljalo o temama kao što su globalne klimatske promene ili očuvanje biodiverziteta. Međutim, u takvom razmišljanju se jasno vidi nerazumevanje pojma održivog razvoja i kratkoročno pristupanje ovoj problematici. Upravo zbog visoke nezaposlenosti i ekonomske krize, u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je da se ulažu napori kako bi se došlo do ekonomskog rasta, koji ne bi smeo zanemariti humani razvoj. Održivi razvoj ne zahteva da se ekonomski razvoj uspori u potpunosti, već da se u procesu ostvarivanja tog rasta ne zapostave i životna sredina i socijalna jednakost.

Postavlja se i pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način?

odrzivi-razvojOdgovor je kombinacija svih aktera – održivi razvoj zahteva angažovanost kako na globalnom nivou tako i na lokalnom, što znači da država i zakonodavstvo imaju veliku ulogu, ali lokalne samouprave takođe imaju nadležnost u postizanju održivog razvoja. Čak se i smatra da je za građane održivi razvoj najrelevantniji na lokalnom, odnosno opštinskom nivou (Kabinet NSOR, 2009: 14). Privreda takođe mora da vodi računa o tome da se ponaša društveno odgovorno, pogotovo po pitanju zaštite životne sredine i poštovanja prava zaposlenih (Rogers, 2008: 359). Nevladine organizacije, kao „budno oko“ društva, imaju ulogu u edukaciji o održivom razvoju, u promovisanju ovog koncepta, i u kreiranju politika putem radnih grupa ili lobiranja. Naravno, ne sme se zaboraviti uloga medija, koji takođe utiču na formiranje javnog mnjenja i mogu pomoći u približavanju ove teme javnosti.

Međutim, da bi se održivi razvoj zaista primenio u društvu, neophodno je naglasiti odgovornost pojedinca da utiče na ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Deseti princip Deklaracije o životnoj sredini i razvoju (usvojenoj na Konferenciji u Rio de Žaneiru 1992. godine) ukazuje na ulogu pojedinca: „Pitanja životne sredine najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou“ i definiše da „na nacionalnom nivou, svaki će pojedinac imati odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u njihovim zajednicama, kao i mogućnosti za učestvovanje u procesu odlučivanja“ (UNEP, 1992).

Značaj učešća javnosti u procesu odlučivanja o životnoj sredini je takođe uspostavljen odredbama Arhuske konvencije, odnosno Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine iz 1998. godine. Ovom konvencijom, koja je u Srbiji usvojena 2009. godine, definisano je da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (Arhus centar, 2011). U Srbiji je takođe usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Dakle, uloga pojedinaca je jasno definisana i pravno regulisana, samo ostaje pitanje da li su građani spremni da nešto i urade po tom pitanju.

Prema istraživanjima o stavovima građana i njihovih predstavnika o životnoj sredini iz 2009. godine, građani Srbije smatraju da su oštro kažnjavanje zagađivača (31,1% ispitanika) ili rigorozno insistiranje na poštovanju zakona (19,2% ispitanika) mere koje bi dale najbolji rezultat u zaštiti životne sredine, dok je edukacija stvarnih ili potencijalnih zagađivača ocenjena tek na trećem mesu (16,7% ispitanika) (Ambasadori, 2009). To možda ukazuje na izvestan pesimizam među građanima koji smatraju da više nema prostora ili vremena za vršenje edukacije, već da je kažnjavanje ili korišćenje zakonskog okvira rešenje za probleme životne sredine.

Takođe je jasno da reforme po pitanju zaštite životne sredine još uvek nisu prioritet građana. Prema istraživanjima Kancelarije za evropske integracije iz 2010. godine, svega 2% građana stavlja reformu zaštite životne sredine na prvo mesto, dok prvenstvo u reformama zauzimaju borba protiv korupcije (39%), bolja zaštita ljudskih prava (13%), i reforma zdravstvenog sistema (10%), dok je zaštita životne sredine tek na osmom mestu (Kancelarija SEIO, 2010). Kada je građanima postavljeno pitanje u kojoj meri su oni lično spremni da se angažuju u cilju ulaska u EU, većina se opredelila da izmene svoje dosadašnje radne navike ili da izmene svoje dosadašnje životne navike.

Istraživanje stavova građana o životnoj sredini je takođe pokazalo jednu zanimljivost u ispitivanju mišljenja o tome ko je najodgovorniji za probleme životne sredine u subregionu (Ambasadori, 2009). Iako su ispitanici mogli da navedu političare i stranke, lokalnu samoupravu ili državu i njene službenike kao odgovorne za probleme životne sredine, najviše ispitanika iz Srbije je ubeležilo same građane kao najodgovornije za ove probleme (27,7%). Naravno da je i država naglašena kao odgovorna, ali tek na drugom mestu (26,8%), dok su na trećem mestu (16,1%) navedeni privreda i privrednici (biznis). Ovo ukazuje na činjenicu da su građani ipak svesni uloge koju oni sami imaju u stvaranju problema životne sredine i njihovom rešavanju.


[1] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u oktobru 2010. godine, ukupna stopa nezaposlenosti bila je 19,2% dok se navodi da je u 2010. godini 9,2% stanovnika pripadalo kategoriji siromašnih.

Preuzeto iz članka „Održivim navikama do održivog razvoja“ autorke Ane Pantelić u knjizi Univerzitet i održivi razvoj urednika Vukašina Pavlovića, Čigoja štampa, 2011. godina. Možete pročitati ceo članak ovde.

Černobilj – grad duhova i hrabrih turista

Pre 27 godina u atomskoj elektrani Černobilj dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Photo courtesy of: BBC

Photo courtesy of: BBC

KIJEV – Pre tačno 27 godina, u noći 25. na 26. april 1986. godine u atomskoj elektrani Černobilj nedaleko od varošice Pripjat na samom severu Ukrajine, uz granicu sa Belorusijom, dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Jedan od reaktora elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“ – kako se zvanično zove černobiljska nuklearka – eksplodirao je 26. aprila u 1sat i 24 minuta posle ponoći po lokalnom vremenu.

I danas, 27 godina posle, nuklearna elektrana u Černobilju predstavlja opasnost po zdravlje ljudi, kako u neposredno radijacijom pogođenom području Ukrajne, Belorusije, Rusije, tako i šrom severne hemisfere.

Na licu mesta stradala je 31 osoba, sa ozračene teritorije evakuisano je više od 100.000 ljudi, a radioaktivni oblak je prekrio u danima koji su usledili znatan deo Evrope, s nesagledivim posledicama.

Radioaktivnoj prašini su izloženi, pored teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, i Poljska, Bugarska, Nemačka, Švedska, Švajcarska, Belgija, Holandija, Velika Britanija, Finska, bivša Jugoslavija, Rumunija, Austrija, a radioaktivna prašina je zahvatila i istočni deo SAD. U izvesnoj meri gotovo čitava Severna hemisfera osetila je posledice.

Prema podacima Ministarstva zdravlja Ukrajine, pod medicinskim nadzorom, kao posledica černobiljske katastrofe, nalazi se više od dva miliona ljudi.

Međunarodna organizacija za zaštitu prirodne sredine „Grinpis“ je saopštila da je od posledica umrlo oko 200.000 ljudi, a da će u budućnosti u celom svetu oko 270.000 slučajeva onkoloških oboljenja biti u vezi sa uticajem radijacije iz Černobilja.

Neslužbeni izvori procenjuju da je od posledica radijacije preminulo između 200.000 i 400.000 ljudi.

Photo courtesy of: Press Online

Photo courtesy of: Press Online

Grad Pripjat (neretko se naziva Černobilj) danas je „grad duh“, koji povremeno posećuju samo hrabri turisti.

Prema zvanicnoj statistici, januara 1986. godine u Pripjatu je je živelo 49.400 ljudi.

U posebnu zonu od 30 kilometara danas se može ući samo sa dozvolom i opremom.

Na uništenom postrojenju upravo je u toku postavljanje novog zaštitnog sarkofaga, a čitav poduhvat košta oko milijardu evra i finansira ga najvećim delom Rusija. Očekuje se da će taj posao biti završen tokom naredne godine.

Nuklearna katastrofa u Černobilju označena je sedmim – najvišim stepenom nuklearne opasnosti, koji je zvanično vezan još samo uz nukleraku Fukušima, u Japanu, koju su 11. marta 2011. pogodili najpre zemljotres i ubrzo 14 metara visok razorni morski talas.

Japan, a uz njega i Nemačka, odrekle su se atomske energije, dok novi ekonomski džinovi, Kina i Indija, ne odustaju od namere da deo sve većih potreba za energijom zadovolje uranijumom.

U svetu posle katastrofe Fukušime vlada konfuzija u vezi sa daljim korišćenjem i gradnjom nuklearnih elektrana.

Japan je zatvorio svih 50 nuklearnih reaktora, Nemačka osam nuklearki, a sada je, pored velikog uzleta proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nemačka energetika u velikoj meri počela da računa i na gasne elektrane, naročito posle izgradnje druge linije Severnog toka i udvostručavanja priliva ruskog gasa sa ove trase.

U isto vreme su Rusima udvostručene inostrane porudžbine za gradnju novih nuklearki.

U svetu je, prema podacima iz maja prošle godine, radilo 436 nuklearnih reaktora – osam manje nego rekordne 2002. godine, a građena su 63 nova reaktora.

Međunarodna agencija za atomsku energiju saopštila je da bi globalna upotreba nuklearne energije u naredne dve decenije mogla da poraste čak za 100 odsto.

Preuzeto sa sajta: www.novosti.rs

Zanimljivu reportažu iz Pripjata možete pročitati ovde

Takođe, preporučujemo i ovaj dokumentarni film: