Svetski dan voda

Članak preuzet sa veb stranice EkoSpark, Edukativna internet prezentacija znanja iz oblasti Ekologije povodom Svetskog dana voda, 22. marta 2015. godine. Pogledajte i kratak film The Revolutionary Optimists posle članka da vidite šta rade deca u Indiji kako bi poboljšali kvalitet pitke vode u svom kraju

VODA U SVETU I KOD NAS – ZABRINJAVAJUĆE ČINJENICE

Voda je temelj života i osnovni sastojak svakog živog bića. Potrebe za vodom odraslog čoveka iznose od 2,5 do 3 litra dnevno. Voda ili pokreće razvoj ili ograničava progres svake zajednice, od porodice do civilizacije.

Broj stanovnika na nasoj planeti ubrzano se povećava, potrebe za vodom još i brže, a njena količina se ne menja. Do 2025. godine dve trećine čovečanstva osetiće ozbiljan nedostatak vode. Procene stručnjaka kažu da oko 1,1 milijarda ljudi nema pristup pijaćoj vodi, 2,5 milijarde nema obezbeđene elementarne sanitarne uslove, a više od pet miliona ljudi godišnje umire od bolesti koje su uzrokovane zagađenom vodom.

Tara

Organizacija Ujedinjenih Nacija je pre desetak godina proglasila 22. mart za Svetski Dan Voda, sa namerom da istakne njenu važnost i ograničavajuću ulogu u razvoju. Bližimo se vremenu kada će potreba za vodom premašiti zalihe. Nakon toga nužno prestaje razvoj, započinju borbe za vodu, a postoji čak i opasnost od međudržavnih ratova.

SloveniaPoseban problem predstavlja zagađenje podzemnih voda. Ova zagadjenja jednim delom uzrokuje poljoprivreda, zbog korišćenja vestačkog đubriva i otpadne voda iz seoskih naselja. Veliki problem predstavlja i posledica zagađenja voda sa neuređenih deponija. Voda i otpad povezani su neraskidivo i pogubno. Svaki otpad pre ili kasnije dospeva do podzemnih voda zagadjujući ih. To je dugotrajan i ljudskom oku skriven proces.

Srbija će pre ili kasnije osetiti posledice ovakve nebrige i loše strategije vezane za rešavanjeproblema sa otpadom. Brojni izvori biće zagađeni, možda za koju godinu ili kasnije, ali je sigurno da ovakav nemar trajno ugrožava naše vodene zalihe. Vodu je od otpada moguće zaštititi jedino izgradnjom deponija sa kontrolisanim odvodom. Uređenih deponija u Srbiji je za sada malo!

SRBIJA NEMA DOVOLJNO VODE ZA PIĆE

Ionako loše stanje voda ugrožavaju zastarele tehnologije u fabrikama i nerazumni ljudski postupci. Za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda Beograda potrebna je investicija od nekoliko stotina miliona evra.

U Srbiji je sve manje i manje zdrave izvorske vode. Stručnjaci smatraju da je glavni razlog u nekontrolisanoj seči šuma i da se spas nalazi u planskom pošumljavanju, površinskim akumulacijama, malim branama i zaštiti izvorišta reka.

Šta možemo i moramo da učinimo sa vodom?

Da je štitimo i štedimo. Svaki dan, na svakom mestu i u svakoj prilici. Posebno decu treba vaspitavati da uče da štede vodu od najmlađeg doba, da uče da vole prirodu, da budu osetljiva na pitanja zaštite čovekove sredine, jer će upravo ona u budućnosti donositi odluke o razvoju društva.

# # #

Pogledajte kratak film „The Revolutionary Optimists“ o deci koja upotrebljavaju tehnologiju da zabeleže probleme životne sredine u svojoj okolini, od Indije do Sjedinjenih američkih država. U Indiji se deca bave mapiranjem izvora pitke vode, zabeležavajući informacije o stanju izvora / česme, boji i kvalitetu vode i njene GPS lokacije.

Gde spavaju deca sveta?

WCS_front1_1739101iEngleski fotograf Džejms Molison (James Mollison) je u svojoj knjizi Where Children Sleep objavio seriju prelepih i nezaboravnih portreta dece iz raznih zemalja sveta (Brazil, Kenija, Nepal, SAD, itd.) zajedno sa fotografijama njihovih spavaćih soba, odnosno noćnih prebivališta, jer kao što možete videti – njihove spavaće sobe nisu uvek nalik na ono što klasično viđamo i smatramo spavaćim sobama. Podelićemo sa vama neke od tih fotografija, pa bismo voleli da čujemo od vas kako ste reagovali na ove fotografije. Da li su vas fotografije iznenadile na neki način? Da li vidite efekat socijalne i ekonomske nejednakosti kroz njih? Da li su vas na neki način inspirisale?

Nantio, 15 godina, Lisamis, na severu Kenije

Kenya1 Kenya2

Nantio, je članica „Rendille“ plemena na severu Kenije. Ima dva brata i dve sestre. Živi u „kući“ koja je nalik na šator, napravljena od kravlje kože i plastike, u kome ima jako malo prostora i nema puno mesta za stajanje. U sredini njene kuće loži se vatra oko koje njena porodica spava. Njene dnevne obaveze su da čuva koze, seče drva i donosi vodu. Njen nivo obrazovanja je dosta nizak; par godina je išla u lokalnu školu ali je posle odlučila da ne nastavi sa školom. Ona bi volela da se uda za „moran-a“ (ratnika), ali pre toga će proći kroz ceremoniju ženskog obrezivanja. Trenutno ima dečka, a prihvatljivo je za „Rendille“ žene da imaju par momaka pre nego što se udaju.

Dong, 9 godina, Provincija Junan u Kini

Yunnan1 Yunnan2

Dong deli svoju spavaću sobu sa svojim sestrama i roditeljima. Njegova porodica poseduje nešto zemlje na kome gaje pirinač i šećernu trsku. Dong ima besplatno državno obrazovanje, ali njegova porodica mora da mu kupi školsku uniformu i plaća školarinu. Kada poraste, želi da bude policajac kako bi „hvatao lopove“.

Alex, 9 godina, Rio de Žaneiro, Brazil

Rio1 Rio2

Alex ne ide u školu, već prosi na ulici svakog dana. Dodatno zarađuje krađom, uglavnom starijih osoba ili krade od onih koji čekaju na semafor u svojim kolima. Zavisnik je udisanja lepka (jeftin način da se drogira) i uglavnom spava napolju na napuštenim klupama ili foteljama. Povremeno posećuje svoju porodicu i ruča sa njima.

Anoniman, 9 godina, Liberija u Zapadnoj Africi

Liberia1 Liberia2

Ovaj dečko (koji je namerno anoniman da bi mu se zaštitio identitet) je bio dete vojnik u toku rata u Liberiji. Počeo je da radi kao dete vojnik jer mu je bilo isuviše teško da odoli hrani i novcu koji su mu bili ponuđeni. Danas se obrazuje u posebnoj školi za ex-vojnike. Ima tri brata i oni su siročad. Kad poraste, voleo bi da bude nastavnik.

Jasmine, 4, država Kentaki u Sjedinjenim Američkim Državama

USA1USA2

Jasmine, koja voli da je zovu “Jazzy”,  živi sa roditeljima i tri brata. Njena spavaća soba je puna kruna koje je osvojila u takmičenjima lepote. Učestvuje u tim takmičenjima svakog vikenda (što košta oko hiljadu dolara po događaju) i kad poraste, želi da bude zvezda rok muzike.

Netu, 9 godina, Katmandu, Nepal

Nepal1 Nepal2

Netu je poslata da živi sa svojom tetkom u Nepalu iz rodne Indije zato što njena porodica nije imala dovoljno novca da izdrži celu porodicu. Njena tetka nije u nešto boljem finansijskom stanju, te Netu mora da prosi na ulici kako bi imale dovoljno hrane da prežive. Retko imaju dovoljno novca i uglavnom preživljava od milosrđa turista. Živi u baraci napravljenoj od plastike koja je veličine četiri puta šest metara, a koju deli sa još jedanaest osoba.

Roathy, 8 godina, Pnom Pen u Kambodži

Cambodia Cambodia2

Roathy živi sa svojom porodicom na deponiji. Oni korist sve što nađu tamo da bi preživeli, a krevet mu je napravljen od starih guma. Preko pet hiljada ljudi žive i rade na ovoj deponiji, a ujedno plaćaju i kiriju da bi tu živeli. Sve što nađu od stakla, aluminijuma i drugih materijala skupljaju i preprodaju firmi koja se bavi reciklažom.

Douha, 10 godina, Hebron u Izraelu

Israel1 Israel2

Douha živi u izbegličkom kampu u Palestini jer joj se brat Mohammed samoubio bombom koja je ubila 23 Izraelaca. Vlada Izraela je uništila kuću njene porodice kao kaznu. Na zidu njene spavaće sobe ona drži poster sa likom svog brata.

Lamine, 12 godina, Senegal

Senegal1 Senegal2

Lamine živi u Senegalu i studira u Koranic školi za dečake. Deli sobu sa još par dečaka. Svakog jutra u šest sati, dečaci počinju da rade na školskoj farmi, gde ih uče kako da kopaju, sade kukuruz i oru zemlju uz pomoć magaraca. Uveče uče iz Korana, dok u slobodno vreme, Lamine voli da igra fudbal sa svojim drugovima.

Anoniman dečak, Italija

Italy1

Ovaj dečko je zajedno sa svojom porodicom došao u Italiju iz Rumunije. Kartu su kupili prosenjem, a kad su stigli do Rima, napravili su kamp na privatnom posedu odakle ih je policija isterala. Nemaju lične karte ni bilo kakva dokumenta, te im je nemoguće da dobiju formalno zaposlenje. Njegovi roditelji peru prozore automobila na semaforima kako bi zaradili novac. Niko u njegovoj porodici se nije školovao, a spavaju na ovom dušeku u poljani na obodu glavnog grada Italije.

Evropski grad uvozi smeće

Da li ste znali da je grad Oslo u Norveškoj postao uvoznik smeća? Za jedan evropski grad ovo je prosto nezamisliva pojava. Annie Leonard nam je u Priči o stvarima govorila kako razvijen svet proizvodi tolike tone smeća da je počeo da izvozi taj materijal u nerazvijene zemlje – kako je onda moguće da jedan grad u razvijenoj zemlji postane uvoznik smeća?

Brian Cliff Olguin za "The New York Times"

Brian Cliff Olguin za „The New York Times“

Odgovor na to pitanje je dosta jednostavan: Oslo je grad u kome se dosta reciklira a većina građana je osvešćena na temu ekologije, što znači da građani proizvode manje đubreta zbog reciklaže i generalno proizvode manje đubreta jer vode računa o svojoj okolini. Međutim, Oslo je takođe tehnološki napredan grad koji je našao način da konvertuje otpad u energiju koja se danas koristi za grejanje polovine grada i većina škola. Upotrebljiv otpad dolazi iz domaćinstava i industrije, a čak se i toksično smeće može konvertovati u korisnu energiju.

Zanimljivo je da grad više nema dovoljno đubreta da nastavi sa proizvodnjom energije, te su počeli da uvoze smeće iz komšiluka: iz Engleske, iz Irske, pa čak delimično i iz Švedske. Prednost Norveške jeste što ima pristup moru, te fabrika koja konvertuje smeće u energiju se nalazi na obali i na obodu grada i ovo olakšava pomorni uvoz smeća u tu zemlju. U intervjuu za Njujork Tajms, čovek koji vodi agenciju za konverziju otpada u energiju, Pal Mikkelsen, naveo je da bi on voleo da počne da uvozi smeće čak i iz Sjedinjenih Američkih Država.

Došlo je vreme kada smo počeli da razmišljamo o otpadu kao o nečemu korisnom, i ta vrsta razmišljanja će nam pomoći u usporavanju trenda globalnog zagrevanja, kao i u privikavanju na buduće efekte koje će to zagrevanje imati. Norveška nam nudi primer razvijene zemlje koja razmišlja na „alternativni“ način o otpadu kao o resursu, ali zanimljivo je da druge vrste otpada (čak i organski otpadni materijal ljudskog porekla) se takođe može upotrebiti kao energetski resurs.

U mnogim nerazvijenim zemljama, organski otpad ljudskog porekla (fekalne materije, da budemo precizniji) se koristi kao izvor energije. Pročitajte više o pristupu koji primenjuje Oslo u ovom članku koji je objavio New York Times, a predlažemo vam i veoma zanimljiv govor o pristupu nerazvijenih zemalja koji ne samo da prikazuje interesantan primer re-upotrebe fekalnih materija, već ukazuje i na globalno širu problematiku vezanu za sanitarne uslove za koju smatramo da će vam biti jako interesantna. Nadamo se da će vam se dopasti ovaj govor koji opet povezuje socijalne i ekološke teme na vrlo zanimljiv način. Uživajte gledajući i čitajući!

Ekofeminizam

Šta spaja viševekovno pokoravanje prirode i potčinjavanje žena? Muškarci! Tako makar tvrde ekofeministkinje.

Pokoravanje prirode i potčinjavanje žena suštinski su povezani u “muškom razvoju sveta” koji do vrhunca dovodi surovi kapitalizam, tvrde ekofeministkinje. Genetski modifikovana hrana, kontrola bolesti i lekova, samo su neki od nusprodukata bezglave trke za profitom koju nameću muškarci.

Šta je ekofeminizam i šta nam to sugerišu aktivistkinje koje se sa jednakom strašću bore za ostvarivanje prava žena i zaštitu životne sredine?

Susedna Hrvatska zapljusnuta je trećim talasom feminizma, koji je u tamošnjoj javnosti popularizovala Mirela Holi, bivša ministarka životne sredine. Ekscentrične prirode i kontroverznih stavova, Holi je još 2007. godine objavila knjigu “Mitski aspekti ekofeminizma” u kojoj objašnjava način na koji “muški princip” objektivizuje ženski. Na isti način muškarci se ophode i prema prirodi.

Iako je ekofeministička teorija začeta davne 1974. godine, srpskoj široj javnosti principi ovog pravca i dalje nisu poznati.

Šta je zapravo ekofeminizam?

Ekofeminizam ukazuje na neraskidivu vezu između žene i prirode. Druga strana medalje, protiv koje se ekofeministkinje žestoko bune jeste nepodnošljiva muška dominacija koja se jednako ispoljava u potčinjavanju ženskog roda i destrukciji životne sredine.

– Ekofeminizam ukazuje na vezu izmedju seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom kao direktnim posledicama patrijarhalnog modela i kapitalističkog sistema, čiji je osnovni cilj ostvarivanje i uvećanje materijalnih dobara i profita – objašnjavaprofesorka Dragana Popović u knjizi Uvod u rodne teorije.

Kako profesorka Popović  navodi u svom stručnom tekstu, žene, kao i priroda, smatraju se distanciranim od razuma, emocionalnim, zamišljene fizički i telesno kao haotične i životinjske. Ista ideologija je korišćena da opravda potčinjenost ‘necivilizovanih’ ili ‘primitivih’ kultura i nadmoćnost gospodara prema robu, gazde prema najamnom radniku, intelektualnog prema fizičkom radniku.

Majka priroda i žena majka

 Aktivistkinja ekofeminizma u Srbiji Aleksandra Žikić, navodi da su u mnogim kulturama žene istorijski imale primarnu ulogu u prikupljanju hrane, ogreva i vode za svoje porodice i zajednice. Zbog ovoga, takođe su imale ogroman interes u pokušaju da spreče ili ponište efekte uništavanja šuma, nastanka pustog tla i zagađenja vode.

Dakle žena kao majka ima izražen osećaj za jedinstvo sa majkom prirodom. Profesorka Popović objašnjava da je ovo načelo bilo zastupljeno na početku razvoja teorije, ali da i dalje egzistira kod ekofeministkinja u zemljama Trećeg sveta.

Teoretičarke i aktivistkinje zapadnog liberalnog koncepta ovakav stav smatraju uvredljivim. One izjavljuju da će muškarci nastaviti da eksploatišu žene i prirodu zato što ih vide kao večno plodne i beskrajno sposobne da obezbeđuju život.

Za šta se bore ekofeministkinje?

Istrebljenje genetski modifikovana hrane, borba protiv zagađenja vazduha, vode i istrebljenja šuma, ali i porobljavajući odnos prema zemljama Trećeg sveta, predstavljaju nusprodukte bezglave trke za profitom koja karakteriše kapitalizam, a kojoj ekofeministkinje žele da stanu na put. Ili da makar svojim angažovanjem ukažu na destruktivnu moć ovakve prakse.

Kako u svojoj stručnoj analizi navodi profesorka Dragana Popović, aktivistkinje ovog pokreta grlile su drveće u znak protesta protiv neokolonijalističkih ciljeva Zelene revolucije, čiji je cilj da primenom novih agronomskih tehnika poveća proizvodnju hrane u zemljama Trećeg sveta, ali istovremeno i uništi tradicionalne tehnike uzgoja lokalnih poljoprivrednih kultura.

Indijska teoretičarka Vandana Šiva među prvima ukazuje da su genetsko inžinjerstvo i proizvodnja genetski modifikovane hrane novi oblici kolonijalizma. Šiva upozorava i na opasnosti od genetske manipulacije živim bićima, kontrole hrane, lekova i bolesti.

– Čovek ne bi trebalo da prilagođava prirodu sebi, već bi trebalo da bude uspostavljena jednakost između ljudi i prirode – kaže ekofeministkinja Aleksandra Žikić. – Biološki indikatori ukazuju da idemo u pogrešnom pravcu. Zato je meni ideja ekofeminizma bliska jer su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena duboko povezani.

Prema rečima naše sagovornice, u Srbiji ova teorija nije popularizovana jer teoretičari smatraju ili da je ekofeminizam za ženu uvredljiv, pošto je svodi na ulogu majke, ili ne žele da šire polje feminizma i na ekologiju.

Da li će se „pelcer“ ekofeminizma primiti i u Srbiji?

Iako se Srbija ne može pohvaliti razvijenom ekološkom svešću, kao ni primenom principa rodne ravnopravnosti, ohrabruje činjenica da je ekofeminizam dopreo makar do našeg komšiluka. Kako je Hrvatsku javnost zainteresovala ekscentrična i oštra Mirela Holi, možda možemo očekivati i da se u Srbiji osnaže aktivistkinje koje bi u ekofeminizmu pronašle ideju za koju se vredi boriti.

Prema pisanju profesorke Popović, ekofeministički pokret je oduvek imao značajnu aktivističku komponentu i njegove teoretičarke i aktivistkinje su preduzele niz akcija u promociji i realizaciji ekofeminističkih ciljeva.

– Ekofeminizam je ukazao na neke od osnovnih problema sa kojima se suočava naša civilizacija. U tome je njegova budućnost – zaključuje profesorka Popović.

Novinarka: Jelena Brkić

Prvi put objavljeno na S media portalu.

Zašto baš održivi razvoj?

“Da li možemo da se uzdamo u to da će u kratkom roku uspeti da se promeni dovoljan broj ljudi kako bi se spasao savremeni svet? Kako god da glasi, odgovor bi mogao dovesti do pogrešnih zaključaka. Potvrdan do samodopadljivosti, a odričan do očajanja. Poželjno je da se traženje odgovora ostavi po strani i da se usredsredimo na rad”

Fric Šumaher

Pojam „odživi razvoj“ sve češće se koristi, ali još uvek nedovoljno da bi svako znao šta sve obuhvata. Otežavajuća činjenica je i da zapravo ne postoji jedinstvena i sveprihvaćena definicija. Ipak, najčešće korišćena i lako razumljiva je svakako definicija takozvane Bruntland komisije, predstavljena u izveštaju “Naša zajednička budućnost” 1987.godine.[1] Pored toga što su zaključili da bi održivi razvoj trebalo da bude osnovni princip budućeg delovanja Ujedinjenih nacija u domenu zaštite životne sredine, dali su i objašnjenje koje samo potvrđuje zbog čega bi zaista trebalo da bude tako. “Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a pri tome ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.”[2]

Sa druge strane, naučnik i istraživač Fritjof Kapra predlaže malo obuhvatnije razmišljanje o održivom razvoju :

“Ključ za funkcionalnu definiciju ekološkog razvoja je shvatanje da ne moramo ponovo da izmislimo ljudsku zajednicu, već moramo da je organizujemo ugledajući se na prirodne ekosisteme. Najvažnija karakteristika zemaljskog budžeta je njegova stalna sposobnost da održava život. Zbog toga bi održiva ljudska zajednica trebalo da bude organizovana tako da njen način života, njene ekonomske i fizikalne strukture i tehnologije ne smetaju stalnoj sposobnosti prirode da se održava, već da joj u tome pomognu.

Održive zajednice svoj način života razvijaju u stalnoj interakciji sa drugim ljudskim i neljudskim živim sistemima. To ne znači da “održivi razvoj” negira promenu odnosa i stvari. To nikako nije statično stanje, već dinamičan proces koevolucije.”[3]

Zanimljivo je i poreklo održivog razvoja u jezičkom smislu. Posmatrano iz ugla semantike, ovaj pojam deluje poprilično novo – star je svega četrdesetak godina. Obzirom da je preuzet iz engleskog jezika, etimologija se tako može tačnije ispratiti. U Oxford English Dictionary iz 1933. ne pominju se reči “sustainable” ni “sustainability”, što ukazuje da nisu postojale u engleskom jeziku. Tek u kasnijem Dodatku rečnika (1986.) navodi se da pojam “sustainable” nastaje 1971, a “sustainability” 1972. godine, što se može videti i u etimološkom rečniku.[4] Naravno, to se odnosi na termine koji se koriste u ekološkom kontekstu. Sama reč “sustainable” zapažena je u 17. veku, ali nije povezivana sa životnom sredinom.

Sa druge strane, “sustainability” se pojavljuje na samom početku 20. veka, ali kao termin korišćen u pravnoj nauci. U danas uobičajenijim značenjima – u ekologiji, ekonomiji, poljoprivredi, ipak tek sedamdesetih godina prošlog veka. Ranije, jednostavno, nije bilo potrebe za njim, jer je ekologija posmatrana na potpuno drugačiji način, odvojena od “stvarnog” života, posla, plate, “fast-food” načina ishrane, lečenja antibioticima, kupovine, odmora ispred televizora itd.

Nerealno je očekivati da se razvoj civilizacije zaustavi, niti je ikako moguće da se ljudi vrate u pećine. Takođe, zahtevi i ideje revolucionarnih Zelenih jednostavno nisu mogli da dopru do “običnog” čoveka, čak i onima koji su poverovali da je situacija kritična nije bilo prihvatljivo da se odreknu modernih dostignuća čovečanstva. Bilo je potrebno pronaći način delovanja koji ne bi zaustavio razvoj civilizacije, a uspeo da očuva životnu sredinu. Zbog toga održivi razvoj deluje kao prihvatljivo, a još važnije – ostvarivo rešenje.

“Upravo održivi razvoj treba da omogući prevazilaženje konfliktnosti ekoloških i ekonomskih ciljeva i ostvari njihovu harmoniju tako da se ne suprotstavljaju zahtevi za zdravom čovekovom životnom sredinom sa zahtevom za “zdravom ekonomijom”, tj. to treba da bude razvoj koji ekonomske i ekološke interese tretira komplementarno.”[5]

Održivi razvoj obuhvata 3 sfere :

  1. Zaštitu životne sredine – upotreba prirodnih resursa, odgovarajuće upravljanje, sprečavanje zagađenja (voda, vazduh, zemljište, otpad)
  2.  Socijalnu – životni standard, obrazovanje, zajedništvo, jednake šanse
  3. Ekonomsku – profit, smanjenje troškova, ekonomski rast, istraživanja i razvoj

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Bruntland komisija je zapravo Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, koju je 1983.osnovala Organizacija ujedinjenih nacija. Naziv je dobila po Gro Harlem Bruntland, norveškoj premijerki koja je predsedavala Svetskom komisijom za životnu sredinu i razvoj.

[2] “Believing that sustainable development, which implies meeting the needs of the present without compromising the ability of future generations to meet their own needs, should become a central guiding principle of the United Nations, Governments and private institutions, organizations and enterprises.”

http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm/, 96th plenary meeting, 11 December 1987,

http://www.un-documents.net/our-common-future.pdf, Report of the World Commission on Environment and

Development: Our Common Future, March 1987.

[5] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 401

Održivi razvoj u Srbiji

Dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti, uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja, koja je usvojena u maju 2008. godine (Dragojlović, 2011). Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

Danas kada je skoro svaki peti građanin Srbije nezaposlen, a svaki deseti siromašan, teško je da se očekuje da će pitanja zaštite životne sredine biti njima ili državnim organima prioritet.[1] Čini se da su problemi sa kojima se Srbija suočava previše veliki i urgentni da bi se danas razmišljalo o temama kao što su globalne klimatske promene ili očuvanje biodiverziteta. Međutim, u takvom razmišljanju se jasno vidi nerazumevanje pojma održivog razvoja i kratkoročno pristupanje ovoj problematici. Upravo zbog visoke nezaposlenosti i ekonomske krize, u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je da se ulažu napori kako bi se došlo do ekonomskog rasta, koji ne bi smeo zanemariti humani razvoj. Održivi razvoj ne zahteva da se ekonomski razvoj uspori u potpunosti, već da se u procesu ostvarivanja tog rasta ne zapostave i životna sredina i socijalna jednakost.

Postavlja se i pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način?

odrzivi-razvojOdgovor je kombinacija svih aktera – održivi razvoj zahteva angažovanost kako na globalnom nivou tako i na lokalnom, što znači da država i zakonodavstvo imaju veliku ulogu, ali lokalne samouprave takođe imaju nadležnost u postizanju održivog razvoja. Čak se i smatra da je za građane održivi razvoj najrelevantniji na lokalnom, odnosno opštinskom nivou (Kabinet NSOR, 2009: 14). Privreda takođe mora da vodi računa o tome da se ponaša društveno odgovorno, pogotovo po pitanju zaštite životne sredine i poštovanja prava zaposlenih (Rogers, 2008: 359). Nevladine organizacije, kao „budno oko“ društva, imaju ulogu u edukaciji o održivom razvoju, u promovisanju ovog koncepta, i u kreiranju politika putem radnih grupa ili lobiranja. Naravno, ne sme se zaboraviti uloga medija, koji takođe utiču na formiranje javnog mnjenja i mogu pomoći u približavanju ove teme javnosti.

Međutim, da bi se održivi razvoj zaista primenio u društvu, neophodno je naglasiti odgovornost pojedinca da utiče na ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Deseti princip Deklaracije o životnoj sredini i razvoju (usvojenoj na Konferenciji u Rio de Žaneiru 1992. godine) ukazuje na ulogu pojedinca: „Pitanja životne sredine najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou“ i definiše da „na nacionalnom nivou, svaki će pojedinac imati odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u njihovim zajednicama, kao i mogućnosti za učestvovanje u procesu odlučivanja“ (UNEP, 1992).

Značaj učešća javnosti u procesu odlučivanja o životnoj sredini je takođe uspostavljen odredbama Arhuske konvencije, odnosno Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine iz 1998. godine. Ovom konvencijom, koja je u Srbiji usvojena 2009. godine, definisano je da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (Arhus centar, 2011). U Srbiji je takođe usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Dakle, uloga pojedinaca je jasno definisana i pravno regulisana, samo ostaje pitanje da li su građani spremni da nešto i urade po tom pitanju.

Prema istraživanjima o stavovima građana i njihovih predstavnika o životnoj sredini iz 2009. godine, građani Srbije smatraju da su oštro kažnjavanje zagađivača (31,1% ispitanika) ili rigorozno insistiranje na poštovanju zakona (19,2% ispitanika) mere koje bi dale najbolji rezultat u zaštiti životne sredine, dok je edukacija stvarnih ili potencijalnih zagađivača ocenjena tek na trećem mesu (16,7% ispitanika) (Ambasadori, 2009). To možda ukazuje na izvestan pesimizam među građanima koji smatraju da više nema prostora ili vremena za vršenje edukacije, već da je kažnjavanje ili korišćenje zakonskog okvira rešenje za probleme životne sredine.

Takođe je jasno da reforme po pitanju zaštite životne sredine još uvek nisu prioritet građana. Prema istraživanjima Kancelarije za evropske integracije iz 2010. godine, svega 2% građana stavlja reformu zaštite životne sredine na prvo mesto, dok prvenstvo u reformama zauzimaju borba protiv korupcije (39%), bolja zaštita ljudskih prava (13%), i reforma zdravstvenog sistema (10%), dok je zaštita životne sredine tek na osmom mestu (Kancelarija SEIO, 2010). Kada je građanima postavljeno pitanje u kojoj meri su oni lično spremni da se angažuju u cilju ulaska u EU, većina se opredelila da izmene svoje dosadašnje radne navike ili da izmene svoje dosadašnje životne navike.

Istraživanje stavova građana o životnoj sredini je takođe pokazalo jednu zanimljivost u ispitivanju mišljenja o tome ko je najodgovorniji za probleme životne sredine u subregionu (Ambasadori, 2009). Iako su ispitanici mogli da navedu političare i stranke, lokalnu samoupravu ili državu i njene službenike kao odgovorne za probleme životne sredine, najviše ispitanika iz Srbije je ubeležilo same građane kao najodgovornije za ove probleme (27,7%). Naravno da je i država naglašena kao odgovorna, ali tek na drugom mestu (26,8%), dok su na trećem mestu (16,1%) navedeni privreda i privrednici (biznis). Ovo ukazuje na činjenicu da su građani ipak svesni uloge koju oni sami imaju u stvaranju problema životne sredine i njihovom rešavanju.


[1] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u oktobru 2010. godine, ukupna stopa nezaposlenosti bila je 19,2% dok se navodi da je u 2010. godini 9,2% stanovnika pripadalo kategoriji siromašnih.

Preuzeto iz članka „Održivim navikama do održivog razvoja“ autorke Ane Pantelić u knjizi Univerzitet i održivi razvoj urednika Vukašina Pavlovića, Čigoja štampa, 2011. godina. Možete pročitati ceo članak ovde.

Zbog čega menjati navike pojedinca?

„Nikada ne sumnjaj da mala grupa promišljenih i posvećenih građana može da promeni svet. Zapravo, to je jedino što ikad i jeste.“

Margaret Mid

Mnogobrojne ekološke organizacije veruju da pojedinačne promene jednostavno nisu dovoljno efikasne, već da su jedino radikalna, revolucionarna rešenja moguća. Potpuna promena, sada i odmah, jer je još juče bilo kasno. Trebalo bi svi da se pobunimo, ako ne potpuno da urušimo sistem, onda bar da npr. bojkotujemo proizvode određene kompanije koja je veliki zagađivač. Onda bi se ta kompanija zatvorila, ili promenila način poslovanja i proizvodnje, pa bi za njom pošle i ostale. Naravno, to bi bilo idealno, ali zašto onda već nije urađeno? Očigledno je da ljudi još uvek nisu spremni za revoluciju – ona ne dolazi iznenada, tako što se probudimo i rešimo da srušimo sistem. Svakoj uspešnoj revoluciji potrebni su mnogobrojni, odlučni i čvrsto uvereni u svoje stavove i trajnost promene – ljudi, pojedinci. A oni neće pokrenuti promenu dok ne poveruju da je sistem koji žele da izgrade jedini mogući način njihovog života. Međutim, ti neophodni pojedinci moraju pre svega saznati da postoji alternativa, kao i zbog čega će ona doprineti poboljšanju kvaliteta života. Tek kada sami poveruju da je to moguće, može se očekivati da nešto konkretno i bitno učine.

ekoloska svest

Photo courtesy of: Alfredo Martirena

U odnosu na period od pre pedesetak godina, danas se o ekološkim problemima sve više govori i zna, oni više nisu u domenu neke široj javnosti nejasne apstrakcije buntovnih generacija šezdesetih i sedamdesetih godina. Sve više se shvata da je ekologija teško odvojiva od ekonomije, kulture, sociologije, ali i politike. Ipak, još uvek je dominantno viđenje ekoloških problema kao čisto tehničkog problema. Uz dovoljno sredstava, ekonomskih i političkih mera, primenom odgovarajućih tehničkih postupaka sve se može rešiti (efikasnim filterima, specijalnim dimnjacima, reciklažom otpada i sl.). Naučna upozorenja o stanju životne sredine i prirodnih bogatstava još uvek nekima deluju kao udaljena pesimistička preterivanja.

Činilo se da je panika preuranjena, retorika preteška i da čitava stvar nema političku težinu: razvijene države su insistirale na tehnološkom rešenju zagađenja. Vlade su formirale različite komisije za zaštitu životne sredine, dok je stvarni tehnički posao prešao u monopolističke ruke velikih kompanija. Propadanje ekosistema ne može se svoditi samo na zagađivanje, jer se time prikriva jedna dublja, mnogo opasnija činjenica, a to je da način proizvodnje života, koji je u osnovi savremene civilizacije, proizvodi takvu vrstu zagađenja.[1] Delimični pristup problemu ublažava ozbiljnost situacije, jer su promene potrebne ne samo u društvu, ekonomiji i politici, već pre svega u svakodnevnom životu. Samo tako se mogu postići promene ciljeva, potreba i vrednosti. Neophodno je razvijanje svesti i obrazovanja o ekologiji, podizanje nivoa ekološke kulture.

Za razvijanje ekološke kulture preduslov je podizanje ekološke svesti. [2] Ekološka kultura je deo opšte kulture i svakodnevnog života, njom ne pokazujemo samo odnos prema prirodi i životnoj sredini, već i vrednost koju drugi čovek ima za nas. Uključuje opštu organizaciju društva, može se naučiti i postati novi način života, ali mora se suprotstaviti mnogobrojnim moćnim interesima današnje društvene organizacije. “Do sada, nažalost, nije postojao niko ko je mogao da podnese odgovornost. Pozivanje na stručnjake bila je najomiljenija igra koja je omogućavala odbacivanje odgovornosti.”[3]

“Ekološka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekoloških problema i pre svega degradacije prirodne sredine koja ima karakter ekološke krize, ni pod uticajem naučnog saznanja o karakteru ove krize i mogućnosti njenog rešavanja. Ona nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema.”[4]

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Prof.dr Dragan Koković, Ekologija kao način života, Izvorni naučni članak UDK 502/504:008, str.1-2 http://www.nubl.org/predmeti/CASOPIS7.pdf, sajt posećen : 9.septembra 2012.

[2] “Ekološka svest je duhovna dimenzija ekološke kulture i obuhvata stečena znanja i navike, usvojene vrednosti, stavove i uverenja”, Ibid, str.3

[3] Ibid, str. 3

[4] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str.305

NAJAVA: „Izdrži i održi!“ 2013. godine

Ponovo je pokrenuta akcija Izdrži i održi! 

Ove godine organizujemo akciju u saradnji sa Centrom za ekološku politiku i održivi razvoj (CEPOR) Fakulteta političkih nauka u Beogradu kako bismo proslavili Dan planete zemlje. Ovogodišnja akcija će se organizovati od 22-28. aprila 2013. godine, a možete se prijaviti preko našeg vebsajta na sledećem linku: http://odrzivirazvoj.org/prijava/.

SrpskiDuzeDrvoFlajer2013

Zašto se prijaviti za učešće?

Ovo je prilika da naučimo nešto više o održivom razvoju i o posledicama naših svakodnevnih aktivnosti na ljude oko nas, ali i na planetu. Najlakše se uči na sopstvenom primeru (setite se kada ste se uverili da je ringla ipak bila uključena…), tako da očekujemo od svih koji se prijave da aktivno učestvujete u akciji i da se pridržavaju održivih navika – od ove nedelje, pa nadamo se i u budućnosti. Ono što budete naučili ne zadržavajte samo za sebe! Podelite savete drugima – prijateljima, roditeljima, partnerima – utičite i na njih da smanje svoj ekološki otisak. Nakon završene akcije, oni koji su aktivno učestvovali (primenjivali održive navike i popunjavali ekodnevnike) dobiće sertifikat učešća.

Ko se može prijaviti da učestvuje?

Bilo ko! Kao i Politikin Zabavnik, prihvatamo učešće svih generacija – od 7 do 107 godina. Od vas se neće tražiti predznanje iz oblasti održivog znanja ili ekologije. Jedino što treba da imate jeste dobra volja i zainteresovanost da poboljšate svoje svakodnevne navike kako bi bile u skladu sa prirodom i svetom oko vas. Ukoliko ste učestvovali u akciji koju smo organizovali 2011. godine i želite ponovo da učestvujete, nije nikakav problem! Ono što bismo tražili od vas je da nam se javite i podelite neka svoja iskustva i date nam savete kako da poboljšamo ovogodišnju akciju.

Šta ćete vi konkretno raditi?

  1. Pročitaćete i primeniti sugestije koje vam šaljemo.
  2. Izveštavećete nas o tome kako napredujete sa održivim akcijama (odvojite 30 min. svakog dana da popunite ekodnevnike nakon svakog dan akcije).
  3. Podsticaćete i druge da se ponašaju održivo.

Gde se odvija akcija?

Ovo je onlajn akcija u kojoj osobe sa svih strane sveta se mogu prijaviti da primaju dnevna uputstva i „izazove“ koji će se odnositi na temu tog dana. Učesnike pozivamo da sami organizuju akcije u njihovim zajednicama, ali obzirom da nam iskustvo govori da u ovoj akciji učestvuju osobe iz celog regiona, nismo u mogućnosti da vam organizujemo nešto na jednom centralnom mestu. Koristićemo društvene mreže da podstaknemo komunikaciju između učesnika, objavljivanjem vaših iskustava (koje ćete nam slati u okviru ekodnevnika) na ovoj veb strani, kao i fotografije, video klipove, itd. koje nam budete slali na elektronsku poštu.

Šta ako želim da učestvujem na aktivniji način?

Vrlo rado prihvatamo volontere da nam pomažu u pripremi akcije! Prvi korak jeste da podstaknete što više osoba iz vaše okoline da učestvuju u akciji! Podelite informacije o projektu vašim prijateljima, porodicom, komšijama, kolegama, itd. Možete da napišete neki članak za blog, da nam pošaljete slike ili video klipove vaših iskustava, ili da nam se javite na odrzivirazvoj.rs@gmail.com sa sugestijama kako da poboljšamo projekat ili sa vašim idejama kako da organizujete neki događaj sa vašim prijateljima ili u vašoj zajednici. Ukoliko vas zanima da sami pokrenete sličnu akciju, molimo vas da nam se javite preko emajla ukoliko možemo nekako da vam pomognemo, a naravno zato što bismo voleli da znamo da je ova akcija vas inspirisala na akciju.

Da li da se prijavljujem ako nemam puno vremena ili nisam u mogućnosti da nešto organizujem?

Naravno! Od ove akcije možete učiniti to što želite! Ako samo imate 30 minuta dnevno da pročitate uputstva koja će vam stizati i popunite ekodnevnike (dnevne upitnike) to je ono što tražimo. Nadamo se da će vam dnevni izazovi ostati u razmišljanju tog dana i da ćete pokušati da primenite održive navike vezane za tu temu dana. Naravno, voleli bismo da vidimo da vas ova akcija podstakne na promenu ponašanja ili će vam dati ideje kako da utičete na druge da se i oni održivo ponašaju, ali to zavisi od vaše dobre volje i vremena.

„Disruption“ – slike iz Latinske Amerike

Produkcijska kuća Skylight Pictures, koja nam kroz dokumentarne filmove daju uvid u život siromašnih ljudi Latinske Amerike, ove godine završava rad na svom novom projektu: film pod naslovom Disruption (ili Punto de Quiebre na španskom jeziku). Disruption prikazuje rad nevladine organizacije Fundación Capital, koja potpomaže poboljšanju socijalne politike Latinoameričkih zemalja i čiji projekti traže da kroz aktivno učešće siromašnih ljudi u finansijskom sistema njih osnaži i pruži im mogućnost da se oni izbore za svoja prava. U nastavku sledi prikaz tog filma u trajanju od 4 minuta.

Treba napomenuti da je prikazan i projekat Colombia LISTA (koji vodi Ana Pantelić) koji kroz tehnologiju pomaže siromašnim ljudima podizanjem njihovih kapaciteta i povećavanjem efikasnosti savremenih pristupa ublažavanju siromaštva.

Tema dana: Siromaštvo

Na ovom blogu dosta često govorimo o ekološkim temama, o globalizaciji i bahatom ponašanju prema prirodnim resursima koji su svakoga dana sve ređi i ređi… međutim održivi razvoj nije samo ekologija i nije samo ekonomski razvoj. Današnja tema je siromaštvo i danas ćemo se baviti socijalnim stubom održivog razvoja. U Srbiji i regionu je siromaštvo fizički prisutno i verujem da je svako od vas bio svedok uslovima u kojima žive siromašni ljudi.

U prilogu vam prikazujemo jedan vrlo zanimljiv film (traje 58min) o današnjoj temi.

Ja (Ana Pantelić) vam se javljam iz Južne amerike, gde već godinu dana radim u oblasti održivog razvoja sa fokusom na siromaštvo. U ovom kraju sveta, siromaštvo je ozbiljan problem, a rešenja ne deluju tako laka… u regionu sa najvećom stopom ekonomske nejednakosti, meni postaje sve teže i teže da prihvatim da skoro jedna trećina sveta živi u siromaštvu ($2.50 na dan) i da80% sveta živi sa prihodom od $10 na dan, dok mali broj imućnih ljudi žive u jako dobrim uslovima… a da često i ne uživaju o tim blagodetima. Da li se problemi siromaštva i nejednakosti pojavljuju zbog ekonomske krize, zbog neodržive stope razvoja ili postoji neki treći razlog… u svakoj zemlji je slika drugačija a u Srbiji nije ništa bolja.