Mračna strana proizvoda za ličnu negu

_74905368_beads

Preuzeto sa: BBC.com

Na tržištu možete danas naći brdo proizvoda namenjenim održavanju lične higijene – od gelova sa egzotičnim mirisima preko onih koji vam nude efekat pilinga sa sitnim česticama koje masiraju kožu. Svako može naći proizvod koji im odgovara. Međutim, retko koja osoba razmišlja o dugoročnom efektu ovih proizvoda, jer kad prijatni mirisi ispare sa kože, to je najčešće kraj priče. Ipak, postoji mračna strana određenih proizvoda za ličnu higijenu… Pre par godina su se pojavili proizvodi sa sitnim česticama (microbeads) koji nude blagi efekat pilinga i masaže kože. Zvuči primamljivo i svakako su bili popularni među potrošačima, međutim posle par godina na tržištu, isplovila je mračna strana ovih popularnih proizvoda.

U ovom video snimku (na engleskom jeziku) autorka popularnih Priča o stvarima, Ani Leonard, objašnjava zašto treba izbegavati proizvode sa mikročesticama. Kao prvo, one su toliko sitne da prolaze kroz standardne filtere u procesu prečišćavanja otpadnih voda. Time pronalaze svoj put do reka i mora, a nakon toga u stomake životinja, pa konačno i do nas, kroz ishranu. Budući da su napravljeni od plastike, oni postaju toksični za žive organizme ali i za životnu sredinu. Argument za izbegavanje ovih proizvoda je višestruki, jer ne samo da utiču na životnu sredinu i na životinje u našoj okolini, ugrožavaju i ljude.

Tako sitna stvar, ali sa velikim efektom na globalnom nivou. Vodite računa o proizvodima koje kupujete i razmišljajte o mogućim posledicama vaše potrošačke korpe. Prosledite poruku dalje!

Proizvodnja hrane

Pogledajte kratki animirani film “Strašilo” (The Scarecrow) koji je za samo šest dana pregledan preko šest miliona puta. Ono nas podstiče da razmišljamo o načinu na koji se proizvodi hrana u velikom delu sveta i prikazuje sivu realnost kojoj se možemo približiti ukoliko ne vodimo računa danas o načinu na koji proizvodimo našu hranu.

Ukoliko ste zainteresovani i želite da saznate više, predlažemo vam da stupite u kontakt sa fantastičnom organizacojom WWOOF Srbija (World Wide Opportunities on Organic Farms). Možete volontirati na jednoj organskoj farmi u Srbiji, ili preko njihove mreže stupiti u kontakt sa farmama iz čitavog sveta. Time ćete uštedeti novac, upoznati nove zemlje i kulture, i ujedno saznati mnogo stvari o organskoj proizvodnji hrane.

Rezultati akcije „Izdrži i održi!“ 2013. godine

Od 22-28. aprila 2013. godine organizovana je po drugi put akcija Izdrži i održi! uz podršku Centra za ekološku politiku i održivi razvoj Fakulteta političkih nauka pri Univerzitetu u Beogradu. Za ovu akciju se prijavilo 115 osoba, od kojih je 60 uspešno završilo akciju i učestvovalo svih sedam dana. Prijavljeni učesnici su uglavnom bili iz Srbije: 64 osoba (56%) iz Beograda, a ostatak iz drugih gradova Srbije (Inđija, Kragujevac, Lazarevac, Leskovac, Niš, Novi Sad, Pirot, Subotica, Sombor, Čačak, itd). Imali smo tri učesnika iz Crne Gore i tri učesnika koji borave van teritorije bivše Jugoslavije.

Prijavljeni učesnici su u proseku imali 29 godina, dok je najmlađi učesnik imao 14 a najstariji 61. U okviru procesa prijave, tražili smo od učesnika da nam odgovore na par pitanja: na prvo pitanje, „Ocenite vaš trenutni nivo znanja o održivom razvoju“ prosečan odgovor je bio 67% (na skali koja je mogla ići do 100%). Na pitanje „U kojoj meri smatrate da primenjujete održive navike“, prosečna vrednost je bila vrlo slična (68%). Na pitanje „Koliko vam je stalo do toga da se ponašate održivo“, odgovor je bio 95%, što ukazuje na znatnu razliku između želje da se ponašaju održivo i način na koji trenutno primenjuju održive navike. Na poslednje pitanje „Da li ste spremni da promenite neke navike i usvojite nove održive navike“, odgovor je bio takođe jako visok, sa prosečnom ocenom od 96%. Moglo bi se reći da je prosečan učesnik ove akcije bio jako zainteresovan za proaktivno učešće, a da je dosta njih već primenjivalo neke održive navike uz želju da to promene i eksperimentišu novim ponašanjima.TemaNajviseZanima

Na početku akcije smo tražili od učesnika da nam ukažu na temu koja ih najviše zanima, od kojih je ubedljivo najpopularnija tema bila Priroda (25%), zatim Energija (14%), Hrana (13%), Otpad (12%), Voda (10%), Prevoz (6%) i Potrošnja (6%), dok je 14% izjavilo da još uvek ne znaju. U nastavku slede rezultati njihovog učešća, kao i ocene same akcije. Ukoliko želite da saznate više o njihovim utiscima, možete ih pročitati u delu „Reči učesnika“ na ovoj veb stranici.

U cilju praćenja ekološkog učinka naših učesnika, tražili smo da popunjavaju tzv. ekodnevnike, odnosno upitnike koji su svakog dana akcije bili isti. Upitnik koji smo koristili ove godine je znatno drugačiji od upitnika koji smo koristili 2011. godine, uzimajući u obzir sugestije naših učesnika da je bio isuviše detaljan i zahtevao puno vremena za popunjavanje. Takođe smo pri analizi rezultata prvobitne akcije ustanovili da bi trebalo pojednostaviti upitnik. Rezultati prikazani u nastavku su odgovori svih učesnika koji su popunjavali ekodnevnike; iako smo napomenuli da je nešto preko polovine „aktivno“ učestvovalo (popunilo ekodnevnike svakog dana akcije), u nastavku se nalaze rezultati svih učesnika (osam osoba je popunilo samo jedan ekodnevnik, osam osoba je popunilo dva ekodnevnika, devetoro je popunilo tri, petoro je popunilo četiri ekodnevnika, i samo jedna osoba je stala na pet ekodnevnika).

Pitanja1do7

Ovaj grafikon prikazuje u kojoj meri su se učesnici prihvatili svojih dnevnih izazova (organizovano od prvog do sedmog dana, i prikazano uz odgovarajuću temu dana). Generalni trend je povećanje angažovanja vremenom, i to delimično u skladu sa temom dana. Na primer, iako je „hrana“ bila tema drugog dana, sa znatno povišenim učešćem, na pitanje „Da li ste danas jeli lokalnu ili sezonsku hranu“, može se primetiti veliki skok poslednjeg dana akcije, čija je tema bila „priroda“. Taj porast se može uočiti i u okviru pitanja „Da li ste danas smanjili količinu proizvedenog otpada“, koje pokazuje umeren porast u toku nedelje, ali visok skok poslednjeg dana akcije.

Veliki porast se može uočiti i u okviru teme „energija“, koja ne samo da je imala poboljšano učešće na sam dan kada se obrađivala ta tema, već se može takođe uočiti da je taj trend nastavljen i sledećeg dana. Može se reći da je najuspešnija tema bila „prevoz“, imajući u vidu visok skok u broju osoba koje se prihvatilo dnevnog izazova da pešače ili koriste umesto prevoza ili automobila.

Pitanja8do11

Što se tiče reakcije učesnika na akciju Izdrži i održi! većina ukazuje da su zadovoljni organizacijom akcije, iako je došlo do blažeg pada pri kraju nedelje. Na pitanje da li su naučili nešto novo u vezi sa održivim razvojem i navikama, došlo je do pada drugog dana akcije (tema „hrana“), ali je zatim ta vrednost porasla ponovo. Kao odgovor na izjavu „Sutra ću usvojiti još održivih navika“ može se uočiti blaži pad sredinom nedelje, ali se generalno umanjuje spremnost za usvajanje dodatnih navika vremenom (što može značiti da učesnici smatraju da su usvojili dovoljno novih navika, ili da realno ne veruju da će nastaviti da usvajaju dodatne navike). Konačno, kao odgovor na izjavu „Danas mi je bilo lako da se ponašam održivo“, najlakša tema je bila vezana za „prevoz“ a najteža za „hranu“.

Još jedno veliko „HVALA“ svima koji su se zainteresovali za ovu akciju, a posebno onima koji su aktivno učestvovali sa nama i pratili ovu akciju ne samo onlajn već i kroz svoje svakodnevne aktivnosti. Za kraj vam ostavljamo izdvojene reči učesnika svakog dana akcije:

Svima u mom okruženju sam ja postala anegdota kada sam spakovala sav otpad od užine u torbu… a meni super :D – Milica S., prvog dana akcije

U gradu od oko 100.000 stanovnika, kasirka u supermarketu u centru grada, nakon što je odustala od pakovanja proizvoda u plastične kese, izjavljuje “A da, uvek zaboravim da vas dvoje uvek imate platnene torbe”, a mi se mislimo “kamo sreće da dođe vreme kad nećemo biti tako upadljivi po tome” to jest kada će to biti uobičajeno. – Milana Lj., drugog dana akcije

Ljudi ne shvataju bitnost kontrolisane potrošnje vode i količine vode koje se svaki dan rasipaju. Zbog dostupnosti vode u našoj zemlji ljudi ne shvataju koliko je bitno ograničiti njenu potrošnju. U cilju podizanja svesti predlažem da vodovod jednom nedeljno isključuje vodu na pola dana kako bi ljudima pokazali kolika je bitnost vode kao osnovnog resursa neophodnog za život. – Ana S. trećeg dana akcije

Uhvatila sam sebe da mi je punjač za telefon bio danima u utičnici, tako da sam to konačno korigovala. – Miljana C. četvrtog dana akcije

Baletanke na noge, naočare na glavi, bočica vode u ruci i pravac – fax! Sunce je pržilo, ali ja sam – štedela! Nabacila sam boju i ponosim se ! :D – Biljana B. petog dana akcije

Na kafi sa drugaricom dok smo ćaskale pomenula sam joj celu ovu akciju. Shvatila sam da je njena mama, iaoko inače manje obrazovana od nas, dosta dobro upućena u načine za zaštitu životne sredine. Između ostalog naučila je moju drugaricu da pije 2l vode dnevno iz staklene flaše umesto iz plastične. Takođe, oni su jedna od retkih porodica ( za koje ja znam ) da recikliraju otpad.  Jako mi je drago da se broj ljudi koji vode racuna o planeti povećava :) – Katarina M. šestog dana akcije

Danas sam izašao iz betonske džungle i dan proveo na salašu kod kuma. Salaš se nalazi na obali obližnjeg jezera, sa terasom sa koje se vide šumarci i vodena površina i molom koji su oni sami napravili sa kojeg može da se peca i uživa u izlascima i zalascima Sunca i onome što nam svima s vremena na vreme treba – tišini. – Nenad L. sedmog dana akcije

Poslednji prodavac leda

Na 6.310m nadmorske visine, Baltazar Ushca provodi svoje dane sakupljajući led na planini Chimborazo, čija nadmorska visina i pozicija blizu ekvatora je čini mestom koje je najbliže suncu.  U ovom prelepom dokumentarnom filmu, saznajemo o Baltazarovom životu i o pokušaju jednog čoveka da sačuva tradiciju svojih predaka u svetu koji se konstantno menja. Ovaj kratak film je na španskom sa titlovima na engleskom, međutim vizuelno je vrlo atraktivan, s toga vam ga ipak toplo preporučujemo. Ako vas film podseća na situaciju iz naših krajeva, možete podeliti vašu priču ili iskustvo u komentarima.

Gde spavaju deca sveta?

WCS_front1_1739101iEngleski fotograf Džejms Molison (James Mollison) je u svojoj knjizi Where Children Sleep objavio seriju prelepih i nezaboravnih portreta dece iz raznih zemalja sveta (Brazil, Kenija, Nepal, SAD, itd.) zajedno sa fotografijama njihovih spavaćih soba, odnosno noćnih prebivališta, jer kao što možete videti – njihove spavaće sobe nisu uvek nalik na ono što klasično viđamo i smatramo spavaćim sobama. Podelićemo sa vama neke od tih fotografija, pa bismo voleli da čujemo od vas kako ste reagovali na ove fotografije. Da li su vas fotografije iznenadile na neki način? Da li vidite efekat socijalne i ekonomske nejednakosti kroz njih? Da li su vas na neki način inspirisale?

Nantio, 15 godina, Lisamis, na severu Kenije

Kenya1 Kenya2

Nantio, je članica „Rendille“ plemena na severu Kenije. Ima dva brata i dve sestre. Živi u „kući“ koja je nalik na šator, napravljena od kravlje kože i plastike, u kome ima jako malo prostora i nema puno mesta za stajanje. U sredini njene kuće loži se vatra oko koje njena porodica spava. Njene dnevne obaveze su da čuva koze, seče drva i donosi vodu. Njen nivo obrazovanja je dosta nizak; par godina je išla u lokalnu školu ali je posle odlučila da ne nastavi sa školom. Ona bi volela da se uda za „moran-a“ (ratnika), ali pre toga će proći kroz ceremoniju ženskog obrezivanja. Trenutno ima dečka, a prihvatljivo je za „Rendille“ žene da imaju par momaka pre nego što se udaju.

Dong, 9 godina, Provincija Junan u Kini

Yunnan1 Yunnan2

Dong deli svoju spavaću sobu sa svojim sestrama i roditeljima. Njegova porodica poseduje nešto zemlje na kome gaje pirinač i šećernu trsku. Dong ima besplatno državno obrazovanje, ali njegova porodica mora da mu kupi školsku uniformu i plaća školarinu. Kada poraste, želi da bude policajac kako bi „hvatao lopove“.

Alex, 9 godina, Rio de Žaneiro, Brazil

Rio1 Rio2

Alex ne ide u školu, već prosi na ulici svakog dana. Dodatno zarađuje krađom, uglavnom starijih osoba ili krade od onih koji čekaju na semafor u svojim kolima. Zavisnik je udisanja lepka (jeftin način da se drogira) i uglavnom spava napolju na napuštenim klupama ili foteljama. Povremeno posećuje svoju porodicu i ruča sa njima.

Anoniman, 9 godina, Liberija u Zapadnoj Africi

Liberia1 Liberia2

Ovaj dečko (koji je namerno anoniman da bi mu se zaštitio identitet) je bio dete vojnik u toku rata u Liberiji. Počeo je da radi kao dete vojnik jer mu je bilo isuviše teško da odoli hrani i novcu koji su mu bili ponuđeni. Danas se obrazuje u posebnoj školi za ex-vojnike. Ima tri brata i oni su siročad. Kad poraste, voleo bi da bude nastavnik.

Jasmine, 4, država Kentaki u Sjedinjenim Američkim Državama

USA1USA2

Jasmine, koja voli da je zovu “Jazzy”,  živi sa roditeljima i tri brata. Njena spavaća soba je puna kruna koje je osvojila u takmičenjima lepote. Učestvuje u tim takmičenjima svakog vikenda (što košta oko hiljadu dolara po događaju) i kad poraste, želi da bude zvezda rok muzike.

Netu, 9 godina, Katmandu, Nepal

Nepal1 Nepal2

Netu je poslata da živi sa svojom tetkom u Nepalu iz rodne Indije zato što njena porodica nije imala dovoljno novca da izdrži celu porodicu. Njena tetka nije u nešto boljem finansijskom stanju, te Netu mora da prosi na ulici kako bi imale dovoljno hrane da prežive. Retko imaju dovoljno novca i uglavnom preživljava od milosrđa turista. Živi u baraci napravljenoj od plastike koja je veličine četiri puta šest metara, a koju deli sa još jedanaest osoba.

Roathy, 8 godina, Pnom Pen u Kambodži

Cambodia Cambodia2

Roathy živi sa svojom porodicom na deponiji. Oni korist sve što nađu tamo da bi preživeli, a krevet mu je napravljen od starih guma. Preko pet hiljada ljudi žive i rade na ovoj deponiji, a ujedno plaćaju i kiriju da bi tu živeli. Sve što nađu od stakla, aluminijuma i drugih materijala skupljaju i preprodaju firmi koja se bavi reciklažom.

Douha, 10 godina, Hebron u Izraelu

Israel1 Israel2

Douha živi u izbegličkom kampu u Palestini jer joj se brat Mohammed samoubio bombom koja je ubila 23 Izraelaca. Vlada Izraela je uništila kuću njene porodice kao kaznu. Na zidu njene spavaće sobe ona drži poster sa likom svog brata.

Lamine, 12 godina, Senegal

Senegal1 Senegal2

Lamine živi u Senegalu i studira u Koranic školi za dečake. Deli sobu sa još par dečaka. Svakog jutra u šest sati, dečaci počinju da rade na školskoj farmi, gde ih uče kako da kopaju, sade kukuruz i oru zemlju uz pomoć magaraca. Uveče uče iz Korana, dok u slobodno vreme, Lamine voli da igra fudbal sa svojim drugovima.

Anoniman dečak, Italija

Italy1

Ovaj dečko je zajedno sa svojom porodicom došao u Italiju iz Rumunije. Kartu su kupili prosenjem, a kad su stigli do Rima, napravili su kamp na privatnom posedu odakle ih je policija isterala. Nemaju lične karte ni bilo kakva dokumenta, te im je nemoguće da dobiju formalno zaposlenje. Njegovi roditelji peru prozore automobila na semaforima kako bi zaradili novac. Niko u njegovoj porodici se nije školovao, a spavaju na ovom dušeku u poljani na obodu glavnog grada Italije.

Evropski grad uvozi smeće

Da li ste znali da je grad Oslo u Norveškoj postao uvoznik smeća? Za jedan evropski grad ovo je prosto nezamisliva pojava. Annie Leonard nam je u Priči o stvarima govorila kako razvijen svet proizvodi tolike tone smeća da je počeo da izvozi taj materijal u nerazvijene zemlje – kako je onda moguće da jedan grad u razvijenoj zemlji postane uvoznik smeća?

Brian Cliff Olguin za "The New York Times"

Brian Cliff Olguin za „The New York Times“

Odgovor na to pitanje je dosta jednostavan: Oslo je grad u kome se dosta reciklira a većina građana je osvešćena na temu ekologije, što znači da građani proizvode manje đubreta zbog reciklaže i generalno proizvode manje đubreta jer vode računa o svojoj okolini. Međutim, Oslo je takođe tehnološki napredan grad koji je našao način da konvertuje otpad u energiju koja se danas koristi za grejanje polovine grada i većina škola. Upotrebljiv otpad dolazi iz domaćinstava i industrije, a čak se i toksično smeće može konvertovati u korisnu energiju.

Zanimljivo je da grad više nema dovoljno đubreta da nastavi sa proizvodnjom energije, te su počeli da uvoze smeće iz komšiluka: iz Engleske, iz Irske, pa čak delimično i iz Švedske. Prednost Norveške jeste što ima pristup moru, te fabrika koja konvertuje smeće u energiju se nalazi na obali i na obodu grada i ovo olakšava pomorni uvoz smeća u tu zemlju. U intervjuu za Njujork Tajms, čovek koji vodi agenciju za konverziju otpada u energiju, Pal Mikkelsen, naveo je da bi on voleo da počne da uvozi smeće čak i iz Sjedinjenih Američkih Država.

Došlo je vreme kada smo počeli da razmišljamo o otpadu kao o nečemu korisnom, i ta vrsta razmišljanja će nam pomoći u usporavanju trenda globalnog zagrevanja, kao i u privikavanju na buduće efekte koje će to zagrevanje imati. Norveška nam nudi primer razvijene zemlje koja razmišlja na „alternativni“ način o otpadu kao o resursu, ali zanimljivo je da druge vrste otpada (čak i organski otpadni materijal ljudskog porekla) se takođe može upotrebiti kao energetski resurs.

U mnogim nerazvijenim zemljama, organski otpad ljudskog porekla (fekalne materije, da budemo precizniji) se koristi kao izvor energije. Pročitajte više o pristupu koji primenjuje Oslo u ovom članku koji je objavio New York Times, a predlažemo vam i veoma zanimljiv govor o pristupu nerazvijenih zemalja koji ne samo da prikazuje interesantan primer re-upotrebe fekalnih materija, već ukazuje i na globalno širu problematiku vezanu za sanitarne uslove za koju smatramo da će vam biti jako interesantna. Nadamo se da će vam se dopasti ovaj govor koji opet povezuje socijalne i ekološke teme na vrlo zanimljiv način. Uživajte gledajući i čitajući!

Održivi razvoj u Srbiji

Dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti, uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja, koja je usvojena u maju 2008. godine (Dragojlović, 2011). Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

Danas kada je skoro svaki peti građanin Srbije nezaposlen, a svaki deseti siromašan, teško je da se očekuje da će pitanja zaštite životne sredine biti njima ili državnim organima prioritet.[1] Čini se da su problemi sa kojima se Srbija suočava previše veliki i urgentni da bi se danas razmišljalo o temama kao što su globalne klimatske promene ili očuvanje biodiverziteta. Međutim, u takvom razmišljanju se jasno vidi nerazumevanje pojma održivog razvoja i kratkoročno pristupanje ovoj problematici. Upravo zbog visoke nezaposlenosti i ekonomske krize, u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je da se ulažu napori kako bi se došlo do ekonomskog rasta, koji ne bi smeo zanemariti humani razvoj. Održivi razvoj ne zahteva da se ekonomski razvoj uspori u potpunosti, već da se u procesu ostvarivanja tog rasta ne zapostave i životna sredina i socijalna jednakost.

Postavlja se i pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način?

odrzivi-razvojOdgovor je kombinacija svih aktera – održivi razvoj zahteva angažovanost kako na globalnom nivou tako i na lokalnom, što znači da država i zakonodavstvo imaju veliku ulogu, ali lokalne samouprave takođe imaju nadležnost u postizanju održivog razvoja. Čak se i smatra da je za građane održivi razvoj najrelevantniji na lokalnom, odnosno opštinskom nivou (Kabinet NSOR, 2009: 14). Privreda takođe mora da vodi računa o tome da se ponaša društveno odgovorno, pogotovo po pitanju zaštite životne sredine i poštovanja prava zaposlenih (Rogers, 2008: 359). Nevladine organizacije, kao „budno oko“ društva, imaju ulogu u edukaciji o održivom razvoju, u promovisanju ovog koncepta, i u kreiranju politika putem radnih grupa ili lobiranja. Naravno, ne sme se zaboraviti uloga medija, koji takođe utiču na formiranje javnog mnjenja i mogu pomoći u približavanju ove teme javnosti.

Međutim, da bi se održivi razvoj zaista primenio u društvu, neophodno je naglasiti odgovornost pojedinca da utiče na ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Deseti princip Deklaracije o životnoj sredini i razvoju (usvojenoj na Konferenciji u Rio de Žaneiru 1992. godine) ukazuje na ulogu pojedinca: „Pitanja životne sredine najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou“ i definiše da „na nacionalnom nivou, svaki će pojedinac imati odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u njihovim zajednicama, kao i mogućnosti za učestvovanje u procesu odlučivanja“ (UNEP, 1992).

Značaj učešća javnosti u procesu odlučivanja o životnoj sredini je takođe uspostavljen odredbama Arhuske konvencije, odnosno Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine iz 1998. godine. Ovom konvencijom, koja je u Srbiji usvojena 2009. godine, definisano je da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (Arhus centar, 2011). U Srbiji je takođe usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Dakle, uloga pojedinaca je jasno definisana i pravno regulisana, samo ostaje pitanje da li su građani spremni da nešto i urade po tom pitanju.

Prema istraživanjima o stavovima građana i njihovih predstavnika o životnoj sredini iz 2009. godine, građani Srbije smatraju da su oštro kažnjavanje zagađivača (31,1% ispitanika) ili rigorozno insistiranje na poštovanju zakona (19,2% ispitanika) mere koje bi dale najbolji rezultat u zaštiti životne sredine, dok je edukacija stvarnih ili potencijalnih zagađivača ocenjena tek na trećem mesu (16,7% ispitanika) (Ambasadori, 2009). To možda ukazuje na izvestan pesimizam među građanima koji smatraju da više nema prostora ili vremena za vršenje edukacije, već da je kažnjavanje ili korišćenje zakonskog okvira rešenje za probleme životne sredine.

Takođe je jasno da reforme po pitanju zaštite životne sredine još uvek nisu prioritet građana. Prema istraživanjima Kancelarije za evropske integracije iz 2010. godine, svega 2% građana stavlja reformu zaštite životne sredine na prvo mesto, dok prvenstvo u reformama zauzimaju borba protiv korupcije (39%), bolja zaštita ljudskih prava (13%), i reforma zdravstvenog sistema (10%), dok je zaštita životne sredine tek na osmom mestu (Kancelarija SEIO, 2010). Kada je građanima postavljeno pitanje u kojoj meri su oni lično spremni da se angažuju u cilju ulaska u EU, većina se opredelila da izmene svoje dosadašnje radne navike ili da izmene svoje dosadašnje životne navike.

Istraživanje stavova građana o životnoj sredini je takođe pokazalo jednu zanimljivost u ispitivanju mišljenja o tome ko je najodgovorniji za probleme životne sredine u subregionu (Ambasadori, 2009). Iako su ispitanici mogli da navedu političare i stranke, lokalnu samoupravu ili državu i njene službenike kao odgovorne za probleme životne sredine, najviše ispitanika iz Srbije je ubeležilo same građane kao najodgovornije za ove probleme (27,7%). Naravno da je i država naglašena kao odgovorna, ali tek na drugom mestu (26,8%), dok su na trećem mestu (16,1%) navedeni privreda i privrednici (biznis). Ovo ukazuje na činjenicu da su građani ipak svesni uloge koju oni sami imaju u stvaranju problema životne sredine i njihovom rešavanju.


[1] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u oktobru 2010. godine, ukupna stopa nezaposlenosti bila je 19,2% dok se navodi da je u 2010. godini 9,2% stanovnika pripadalo kategoriji siromašnih.

Preuzeto iz članka „Održivim navikama do održivog razvoja“ autorke Ane Pantelić u knjizi Univerzitet i održivi razvoj urednika Vukašina Pavlovića, Čigoja štampa, 2011. godina. Možete pročitati ceo članak ovde.

Černobilj – grad duhova i hrabrih turista

Pre 27 godina u atomskoj elektrani Černobilj dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Photo courtesy of: BBC

Photo courtesy of: BBC

KIJEV – Pre tačno 27 godina, u noći 25. na 26. april 1986. godine u atomskoj elektrani Černobilj nedaleko od varošice Pripjat na samom severu Ukrajine, uz granicu sa Belorusijom, dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Jedan od reaktora elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“ – kako se zvanično zove černobiljska nuklearka – eksplodirao je 26. aprila u 1sat i 24 minuta posle ponoći po lokalnom vremenu.

I danas, 27 godina posle, nuklearna elektrana u Černobilju predstavlja opasnost po zdravlje ljudi, kako u neposredno radijacijom pogođenom području Ukrajne, Belorusije, Rusije, tako i šrom severne hemisfere.

Na licu mesta stradala je 31 osoba, sa ozračene teritorije evakuisano je više od 100.000 ljudi, a radioaktivni oblak je prekrio u danima koji su usledili znatan deo Evrope, s nesagledivim posledicama.

Radioaktivnoj prašini su izloženi, pored teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, i Poljska, Bugarska, Nemačka, Švedska, Švajcarska, Belgija, Holandija, Velika Britanija, Finska, bivša Jugoslavija, Rumunija, Austrija, a radioaktivna prašina je zahvatila i istočni deo SAD. U izvesnoj meri gotovo čitava Severna hemisfera osetila je posledice.

Prema podacima Ministarstva zdravlja Ukrajine, pod medicinskim nadzorom, kao posledica černobiljske katastrofe, nalazi se više od dva miliona ljudi.

Međunarodna organizacija za zaštitu prirodne sredine „Grinpis“ je saopštila da je od posledica umrlo oko 200.000 ljudi, a da će u budućnosti u celom svetu oko 270.000 slučajeva onkoloških oboljenja biti u vezi sa uticajem radijacije iz Černobilja.

Neslužbeni izvori procenjuju da je od posledica radijacije preminulo između 200.000 i 400.000 ljudi.

Photo courtesy of: Press Online

Photo courtesy of: Press Online

Grad Pripjat (neretko se naziva Černobilj) danas je „grad duh“, koji povremeno posećuju samo hrabri turisti.

Prema zvanicnoj statistici, januara 1986. godine u Pripjatu je je živelo 49.400 ljudi.

U posebnu zonu od 30 kilometara danas se može ući samo sa dozvolom i opremom.

Na uništenom postrojenju upravo je u toku postavljanje novog zaštitnog sarkofaga, a čitav poduhvat košta oko milijardu evra i finansira ga najvećim delom Rusija. Očekuje se da će taj posao biti završen tokom naredne godine.

Nuklearna katastrofa u Černobilju označena je sedmim – najvišim stepenom nuklearne opasnosti, koji je zvanično vezan još samo uz nukleraku Fukušima, u Japanu, koju su 11. marta 2011. pogodili najpre zemljotres i ubrzo 14 metara visok razorni morski talas.

Japan, a uz njega i Nemačka, odrekle su se atomske energije, dok novi ekonomski džinovi, Kina i Indija, ne odustaju od namere da deo sve većih potreba za energijom zadovolje uranijumom.

U svetu posle katastrofe Fukušime vlada konfuzija u vezi sa daljim korišćenjem i gradnjom nuklearnih elektrana.

Japan je zatvorio svih 50 nuklearnih reaktora, Nemačka osam nuklearki, a sada je, pored velikog uzleta proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nemačka energetika u velikoj meri počela da računa i na gasne elektrane, naročito posle izgradnje druge linije Severnog toka i udvostručavanja priliva ruskog gasa sa ove trase.

U isto vreme su Rusima udvostručene inostrane porudžbine za gradnju novih nuklearki.

U svetu je, prema podacima iz maja prošle godine, radilo 436 nuklearnih reaktora – osam manje nego rekordne 2002. godine, a građena su 63 nova reaktora.

Međunarodna agencija za atomsku energiju saopštila je da bi globalna upotreba nuklearne energije u naredne dve decenije mogla da poraste čak za 100 odsto.

Preuzeto sa sajta: www.novosti.rs

Zanimljivu reportažu iz Pripjata možete pročitati ovde

Takođe, preporučujemo i ovaj dokumentarni film:

Zašto nestaje Amazonska prašuma?

Amazonska prašuma, takođe poznata i pod nazivom “pluća naše planete” predstavlja jedan od najvažnijih resursa čovečanstva. Oko 20 procenata kiseonika se upravo proizvede na ovom šest miliona kvadratnih kilometara širokom prostoru. Međutim, očigledno je da ne prepoznaju svi njen značaj kao i važnost očuvanja ovog predela. Tržište, povećanje stanovništva, kao i razvoj i izgradnja infrastrukture nastavljaju da ugrožavaju očuvanje prašume. Kako pritisci rastu, jasno je da cena koja će biti plaćena za ovakvo ponašanje neće biti samo gubitak bioraznolikosti već i smanjenje kvaliteta ljudskog života na planeti.

Photo courtesy of: mongabay.com

Photo courtesy of: mongabay.com

Može se slobodno reći da društvo dvostruko utiče na sigurno smanjenje Amazonske prašume – direktno i indirektno. Među najbitnijim indirektnim uticajima su svakako klimatske promene. Jedan broj studija sugeriše da su amazonske prašume veoma osetljive na klimatske promene i da prašuma može biti značajno ali i nepovratno oštećena globalnim otopljavanjem od 2-3 stepena celzijusa. S obzirom na porast temperature i smanjenje količine vode u zemljištu doći će do postepene zamene tropskih šuma savanama.

Činjenica je da direktno na nestanak prašume utiču zemlje kroz koje se ona prostire i ističe se da je na delu proces “deforistizacije”. Procenat smanjenja prašume se razlikuje od države do države zbog različitih faktora koje pokreću ovaj proces širom regiona. Tako se u Brazilu najviše krči prašuma zbog srednjih i velikih rančeva, kao i radi uzgoja soje, dok je u drugim zemljama primetno krčenje zbog rančeva manjeg obima. Uništavanje je jako prisutno i u predelima gde raste mahagoni i gde je pronađeno zlato. Ugrožena je oblast paršume u Ekvadoru koja je bogata sirovom naftom. Tako je u Pekingu grupa ekvadorskih političara potpisala ugovore sa kineskim naftnim kompanijama i potom objavila prodaju prašuma. Planirano je da se proda tri miliona hektara netaknutih predela. Ekvadorski ambasador u Kini je ovu prodaju nazvao je „win-win“ situacijom. A da li je ovo zaista situacija u kojoj obe strane dobijaju? Da li će ova prodaja i eksploatacija ovih predela uticati na kvalitet života svih nas? Da li je uopšte moralno trgovati sa “plućima naše planete”?

Zanimljivo je da je u Kolumbiji jedan od razloga krčenja prašume kokainska industrija. Za svaki proizvedeni gram kokaina se uništi četiri kvadratna metra prašume. Francisco Santos Calderón, bivši podpredsednik Kolumbije, je apelovao na potrošače kokaina klase A da budu obazriviji prema životnoj sredini jer se preko 300.000 hektara prašume svake godine uništi kako bi se uzgajala koka. Ta industrija takođe dovodi do velike nesigurnosti u zemlji, raseljavanja stanovništva, i prikazuje nam veliku povezanost između ekoloških i socijalnih tema. Što se tiče Venecuele, iako prašuma zauzima samo oko 5% njene teritorije, ne znači da su problemi sa kojima se suočava na ovim prostorima beznačajni. Zbog neadekvatne eksploatacije žive od strane rudara u Kolumbiji i Brazilu, veoma često dolazi do zagađenja izvora vode u Venecueli. Ni ostale zemlje nisu ostale van uticaja ovih negativnih trendova.

Photo by Alberto César courtesy of Greenpeace

Photo by Alberto César courtesy of Greenpeace

Ono što je sigurno, jeste činjenica da se istiskuje život iz jedne od poslednjih netaknutih divljina na svetu. U medijima je 2007. godine osvanula vest da je otkriveno pleme koje do tada nije imalo nikakve kontakte sa spoljnim svetom. Brazilska kancelarija za Indijance je saopštila da se radi o plemenu Metiktire koje broji oko 80 članova i živi u nepristupačnom delu prašume, daleko od kopnenih i vodenih puteva. U vodi žive kajmani koji liče na krokodile, rečne kornjače, rečni delfini i mnoge druge vrste specifične samo za ovu oblast. Od kopnenih životinja se mogu naći jaguari, tapiri, kapidari, gušteri, majmuni veličine olovke, paukovi veličine kokosovog oraha. Tu ima i oko 2500 vrste riba i više od 1600 vrsta ptica. Prašuma je  jedan od onih predela za koji se kaže da u njemu možeš provesti čitav svoj život, a da te opet nešto može iznenaditi. Mnogi delovi ovog područja još uvek nisu istraženi tako da mnoge životinjske i biljne vrste čekaju da budu otkrivene. U tome zapravo leži važnost njenog očuvanja.

Iako su neki delovi amazonske prašume zaštićeni, uključujući i Nacionalni park Amazona koji prekriva područje od gotovo 10 000 km, stručnjaci ističu da ukoliko se krčenje šume nastavi današnjim tempom, ova ogromna šuma koja obuhvata jednu trećinu ukupnog svetskog šumovitog područja preti da  nestane do kraja 21. veka.

amazon

Photo courtesy of: vesti-online.com

Iako mnogi smatraju da pojedinci ne mogu ništa da urade kako bi se sprečilo dalje uništavanje Amazonske prašume, mi vam preporučujemo da preduzmete neke od sledećih koraka i na taj način aktivno doprinesete spašavanju amazonskih, ali i ostalih prašuma.  Najpre redukujte potrošnju papira i drveta. Koristite papir sa visokim procentom recikliranih sastojaka, ili papir koji se ne proizvodi od drveta. To je papir napravljen od slame, poljoprivrednih otpada ili konoplja, tako da ni jedno drvo ne mora da strada kako bi se on proizveo. Takođe, smanjite potrošnju goriva koji je jedan od primarnih izazivača klimatskih promena. Umesto auta, pešačite ili se krećite biciklom. Investirajte u zajednice i organizacije koje se bave zaštitom prašuma. Podržite Rainforest Action Network, organizaciju koja je 80ih godina izdejstvovala bojkot hrane lanca „Burger King“ dok se ovaj lanac nije složio da neće uvoziti govedinu uzgajanu na predelima prašume. Takođe pratite rad kompanija i ukoliko primetite da štetno deluju po okolinu,  pošaljite pismo u kome ćete izraziti svoju brigu a ukoliko vidite da se njihovo ponašanje ne menja možete i da organizujete bojkot iste.

Za kraj, budimo odgovorni jer prirodu nismo dobili u nasledstvo od naših predaka, već je uzimamo na zajam od budućih generacija.

Piše gostujući autor i učesnik ovogodišnje akcije Izdrži i održi! Kristina Ivanović

Kako je čovek došao do “neodrživih” navika?

“Bogate zemlje sa severa su pomogle bankarima, velikim bankama. Ne sećam se cifre, ali je bila astronomska. Sa ulica  poručuju – “Da je klima banka, već bi je spasili”. Mislim da su u pravu.”

Ugo Čavez, predsednik Venecuele[1]

Verovatno razmišljajući kao Alisa u zemlji čuda, odnosno nemajući plan i jasan cilj ka kome ide. Naravno, površno gledano cilj jeste bio da čoveku život bude što bolji i lakši, ali interpretacija takvog cilja, odnosno “boljeg života”, morala je biti mnogo jasnije razjašnjena. Početak uništavanja prirode izgleda kao početak napredovanja čoveka. Međutim, drastične promene ipak nisu nastale zbog toga što je čovek zapalio vatru da se zagreje ili spremi ručak. Može se reći da je u korenu problema čovekova želja za konstantnim i što bržim napretkom, ali to bi nepravedno okarakterisalo napredak kao negativnu težnju. Čini se ispravnijim reći da je problem nastao onda kada je čovek prestao da posmatra sebe kao deo prirode, a svoj napredak ostvaruje vodeći računa da priroda može da se održi i oporavi. Ipak, čovek je počeo da prirodu vidi kao “strano telo” i kao nešto što postoji samo da se iskoristi koliko god je moguće.

When we destroy something created by man we call it vandalism , but when we destroy something created by nature we call it progress.

Već tokom Renesanse čovek je otkrio svoje stvaralačke sposobnosti u domenu nauke, umetnosti, kulture. Samim tim menjao se i svakodnevni život (pronalasci štamparske prese, baruta, kompasa itd.), a veliki uticaj izazavala je svest o postojanju “novih” kontinenata. Kao da Protagorina tvrdnja da je “čovek mera svih stvari” biva previše bukvalno (čak malo izvitopereno) shvaćena, ali uz veliki polet počinje da obuzima čovečanstvo. Širi se pokret humanizma u kome je čovek glavni akter, a sve ostalo su samo predmeti kojima on treba da rukuje. Prosvetiteljstvo je jasnije odvajalo čoveka i njegov razum od prirode, podstičući ideju da cilj nauke treba da bude uvećanje čovekove moći nad prirodom, kako bi ljudima bio olakšan svakodnevni život.

Najdrastičnije promene zapravo počinju industrijskom revolucijom, a zatim stvaranjem industrijskog društva. Do tada, čovek jednostavno tehnološki nije bio dovoljno opremljen da može da uništi Zemlju. Naravno, nije on razmišljao o tome, već o blagostanju koje je uspeo da prepozna samo kroz ekonomski rast i materijalizam.

Nakon Drugog svetskog rata, proces ponovne izgradnje Evrope vođen je idejom o ekonomskom rastu. Ipak, nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) nije donela toliko obećavani bolji život, socijalne razlike nisu nestale i nije došlo do mira u svetu. Konzumerizam je samo uvećavao i hranio sam sebe. Zavisnost od nafte postala je očigledna pretnja industrijalizovanim društvima, a kolonijalizam je samo dobio novi oblik.

mg20327236.700-2_300

Ipak, ubrzani razvoj nauke ponudio je čoveku ogromna saznanja, među kojima i prilično precizne podatke o kritičnom stanju životne sredine. Posledice su postale više nego očigledne – nedostatak nafte, klimatske promene, teške bolesti, zagađenost vode, zemlje i vazduha. Sa druge strane, nauka je ponudila i ushićeno prihvaćeni izlaz – čovek i dalje može da zadrži kontrolu nad prirodom pomoću nuklearne energije, antibiotika i pesticida.

Savremeno društvo teško da se može dalje razvijati na isti način. Krediti devetnaestog i dvadesetog veka, negativne posledice nekontrolisane trke za bogatstvom, očigledno će morati vrlo brzo da se otplate. Jednostavno, planeta više nema dovoljno resursa koji su čoveku “potrebni”.

Dakle, kratkim pregledom istorije čovekovog shvatanja prirode očigledno je da se ono razvijalo i utemeljivalo jako dugo. Iako možda čovek toga nije svestan, on je ipak navikao da se bahato odnosi prema svojoj životnoj sredini. Upravo zbog toga što je nemarno ponašanje postalo navika, potrebno je mnogo volje da se ono trajno izmeni i da se steknu nove navike.

piše: Aleksandra Sokolović


[1] Obraćanje na samitu Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama, u Kopenhagenu, decembar 2009.

Transkripte govora učesnika samita možete videti na : http://links.org.au/node/1413