Ekofeminizam

Šta spaja viševekovno pokoravanje prirode i potčinjavanje žena? Muškarci! Tako makar tvrde ekofeministkinje.

Pokoravanje prirode i potčinjavanje žena suštinski su povezani u “muškom razvoju sveta” koji do vrhunca dovodi surovi kapitalizam, tvrde ekofeministkinje. Genetski modifikovana hrana, kontrola bolesti i lekova, samo su neki od nusprodukata bezglave trke za profitom koju nameću muškarci.

Šta je ekofeminizam i šta nam to sugerišu aktivistkinje koje se sa jednakom strašću bore za ostvarivanje prava žena i zaštitu životne sredine?

Susedna Hrvatska zapljusnuta je trećim talasom feminizma, koji je u tamošnjoj javnosti popularizovala Mirela Holi, bivša ministarka životne sredine. Ekscentrične prirode i kontroverznih stavova, Holi je još 2007. godine objavila knjigu “Mitski aspekti ekofeminizma” u kojoj objašnjava način na koji “muški princip” objektivizuje ženski. Na isti način muškarci se ophode i prema prirodi.

Iako je ekofeministička teorija začeta davne 1974. godine, srpskoj široj javnosti principi ovog pravca i dalje nisu poznati.

Šta je zapravo ekofeminizam?

Ekofeminizam ukazuje na neraskidivu vezu između žene i prirode. Druga strana medalje, protiv koje se ekofeministkinje žestoko bune jeste nepodnošljiva muška dominacija koja se jednako ispoljava u potčinjavanju ženskog roda i destrukciji životne sredine.

– Ekofeminizam ukazuje na vezu izmedju seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom kao direktnim posledicama patrijarhalnog modela i kapitalističkog sistema, čiji je osnovni cilj ostvarivanje i uvećanje materijalnih dobara i profita – objašnjavaprofesorka Dragana Popović u knjizi Uvod u rodne teorije.

Kako profesorka Popović  navodi u svom stručnom tekstu, žene, kao i priroda, smatraju se distanciranim od razuma, emocionalnim, zamišljene fizički i telesno kao haotične i životinjske. Ista ideologija je korišćena da opravda potčinjenost ‘necivilizovanih’ ili ‘primitivih’ kultura i nadmoćnost gospodara prema robu, gazde prema najamnom radniku, intelektualnog prema fizičkom radniku.

Majka priroda i žena majka

 Aktivistkinja ekofeminizma u Srbiji Aleksandra Žikić, navodi da su u mnogim kulturama žene istorijski imale primarnu ulogu u prikupljanju hrane, ogreva i vode za svoje porodice i zajednice. Zbog ovoga, takođe su imale ogroman interes u pokušaju da spreče ili ponište efekte uništavanja šuma, nastanka pustog tla i zagađenja vode.

Dakle žena kao majka ima izražen osećaj za jedinstvo sa majkom prirodom. Profesorka Popović objašnjava da je ovo načelo bilo zastupljeno na početku razvoja teorije, ali da i dalje egzistira kod ekofeministkinja u zemljama Trećeg sveta.

Teoretičarke i aktivistkinje zapadnog liberalnog koncepta ovakav stav smatraju uvredljivim. One izjavljuju da će muškarci nastaviti da eksploatišu žene i prirodu zato što ih vide kao večno plodne i beskrajno sposobne da obezbeđuju život.

Za šta se bore ekofeministkinje?

Istrebljenje genetski modifikovana hrane, borba protiv zagađenja vazduha, vode i istrebljenja šuma, ali i porobljavajući odnos prema zemljama Trećeg sveta, predstavljaju nusprodukte bezglave trke za profitom koja karakteriše kapitalizam, a kojoj ekofeministkinje žele da stanu na put. Ili da makar svojim angažovanjem ukažu na destruktivnu moć ovakve prakse.

Kako u svojoj stručnoj analizi navodi profesorka Dragana Popović, aktivistkinje ovog pokreta grlile su drveće u znak protesta protiv neokolonijalističkih ciljeva Zelene revolucije, čiji je cilj da primenom novih agronomskih tehnika poveća proizvodnju hrane u zemljama Trećeg sveta, ali istovremeno i uništi tradicionalne tehnike uzgoja lokalnih poljoprivrednih kultura.

Indijska teoretičarka Vandana Šiva među prvima ukazuje da su genetsko inžinjerstvo i proizvodnja genetski modifikovane hrane novi oblici kolonijalizma. Šiva upozorava i na opasnosti od genetske manipulacije živim bićima, kontrole hrane, lekova i bolesti.

– Čovek ne bi trebalo da prilagođava prirodu sebi, već bi trebalo da bude uspostavljena jednakost između ljudi i prirode – kaže ekofeministkinja Aleksandra Žikić. – Biološki indikatori ukazuju da idemo u pogrešnom pravcu. Zato je meni ideja ekofeminizma bliska jer su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena duboko povezani.

Prema rečima naše sagovornice, u Srbiji ova teorija nije popularizovana jer teoretičari smatraju ili da je ekofeminizam za ženu uvredljiv, pošto je svodi na ulogu majke, ili ne žele da šire polje feminizma i na ekologiju.

Da li će se „pelcer“ ekofeminizma primiti i u Srbiji?

Iako se Srbija ne može pohvaliti razvijenom ekološkom svešću, kao ni primenom principa rodne ravnopravnosti, ohrabruje činjenica da je ekofeminizam dopreo makar do našeg komšiluka. Kako je Hrvatsku javnost zainteresovala ekscentrična i oštra Mirela Holi, možda možemo očekivati i da se u Srbiji osnaže aktivistkinje koje bi u ekofeminizmu pronašle ideju za koju se vredi boriti.

Prema pisanju profesorke Popović, ekofeministički pokret je oduvek imao značajnu aktivističku komponentu i njegove teoretičarke i aktivistkinje su preduzele niz akcija u promociji i realizaciji ekofeminističkih ciljeva.

– Ekofeminizam je ukazao na neke od osnovnih problema sa kojima se suočava naša civilizacija. U tome je njegova budućnost – zaključuje profesorka Popović.

Novinarka: Jelena Brkić

Prvi put objavljeno na S media portalu.

2 thoughts on “Ekofeminizam

  1. aleksandrazikic kaže:

    Posted on May 27, 2014 by aleksandrazikic
    Za desetak dana vodiću radionicu o ekofeminizmu na konferenciji Sigurnost i bezbednost od žena za žene. Evo propratnog teksta koji sam pripremila.

    EKOFEMINIZAM

    Ekofeminizam obuhvata ideju da su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena blisko povezani. Termin je iskovan 1974. godine u radu francuske feministkinje Francoise d’Eaubonne, Feminizam ili smrt.

    Pre nego što je termin ekofeminizam uopšte postojao, američka pomorska biologičarka Rachel Carson napisala je 1962. godine knjigu Tiho proleće, u kojoj je objavila da su pesticidi, poput DDT-a, smrtonosni ne samo za insekte već i za druge žive organizme. Ova knjiga je imala jak uticaj i DDT je 1972. u Americi zabranjen za korišćenje u poljoprivredne svrhe. Ali proizvedene su hiljade novih pesticida, koji posle prskanja odlaze u podzemne vode, što je potencijalno smrtonosno i za same ljude, budući da su mnoge od tih hemikalija kancerogene. Postoji francuski dokumentarni film o uticaju pesticida, iz 2008. godine, koji se zove Deca će optužiti nas.

    Najznačajnijom svetskom ekofeministkinjom smatra se indijska ekofeministkinja Vandana Shiva. Ona kaže da je ponašanje destruktivno po prirodno okruženje rezultat naše nemogućnosti da se prepozna da su ljudska bića neodvojivi deo prirode i da je ne možemo oštećivati bez da istovremeno oštećujemo i nas same. Zato je potrebno transformisati sisteme bazirane na dominaciji ljudi nad prirodom, muškaraca nad ženama, bogatih nad siromašnima, u nove sisteme bazirane na partnerstvu i saradnji.
    Vandana Shiva je svoj angažman u ekološkom pokretu započela 1974. godine uključivši se u pokret Chipko, nenasilni odgovor na ogromnu seču šuma koja se dešavala u himalajskom regionu. Chipko na hindu jeziku znači ’’prilepiti se’’, a naziv odražava praksu seoskih žena koje su protestvovale tako što su stavljale svoje ruke oko stabala obeleženog za seču i odbijale da se sklone. Žene su znale da prava vrednost šuma nije u drvnoj građi iz mrtvog drveća, već u čistom vazduhu i svemu što šume pružaju. Seča je vodila ka odronima i poplavama, kao i oskudici u vodi, senu i granama za ogrev. Kako su žene obezbeđivale ove osnovne potrebe, seča drveća je za njih značila duže hodanje i teži teret, pa su zato rekle muškarcima da će one njih naučiti šumarstvu.
    Vandana Shiva je doktorirala kvantnu fiziku. Napisala je 20-ak knjiga, među kojima su najznačajnije: “Ostati u životu: žene, ekologija i razvoj” iz 1988, knjiga “Ekofeminizam” koju su ona i Maria Miles napisale 1993, “Ratovi za vodu: privatizacija, zagađivanje i profit” iz 2002. Jedna je od najglasnijih u borbi protiv genetski modifikovanog semena. Kaže kako poenta kod genetski modifikovanog semena jeste patentiranje, jer tako kompanije imaju autorsko pravo na seme zato što su izmenili jedan deo i mogu to da naplate. U Indiji, muškarci odlaze u kafane i pripite ih saleću trgovci genetski modifikovanim semenom koji im na kredit daju to seme uz obećanje da će imati veće prinose i brže se obogatiti. Oni dolaze kući i ne govore ženama šta su učinili, pa tek nakon samoubistava njihovih muževa žene saznaju da će im banka oduzeti kuću i imanje. Mapa samoubistava u Indiji je identična mestima na kojima se gajio genetski modifikovan pamuk, a čak 17.000 samoubistava desilo se samo od 2002. do 2007. godine. Osim toga, veštački izmenjeni gen nekog semena jednom pušten u prirodni ekosistem može da utiče na milion načina na okolinu, a te efekte niko nije u stanju da sagleda. Zato je pokrenula organizaciju za očuvanje biodiverziteta Navdanya 1987. godine, zahvaljujući kojoj je do sada osnovano stotinak zajedničkih banki semena širom Indije i sačuvano preko 3 000 vrsta pirinča. Na farmi Navdanya osnovala je i Planetarni univerzitet, gde se uči planetarna demokratija koja podrazumeva prelazak sa antropocentrizma na ekocentrizam, uživanje u darovima prirode bez eksploatacije i akumulacije, odnosno uživanje u samom životu.

    Wangari Muta Maathai je dobila Nobelovu nagradu za mir 2004. godine i tako ujedno postala i prva osoba koja se bavi zaštitom životne sredine i prva žena iz Afrike koja je dobila Nobelovu nagradu. Doktorirala je biologiju. Pokrenula je Pokret zelenog pojasa 1977. godine koji je zbog posledica erozije zemljišta okupio žene iz ruralnih područja Kenije da stvaraju vlastite rasadnike i sade drveće, a zatim se proširio i na druge afričke države, tako da je zasađeno ukupno 30 miliona stabala. Ovaj pokret inspirisao je i UN da pokrenu sličnu kampanju u okviru koje je zasađeno 11 milijardi stabala širom sveta. Za Wangari Muta Maathai je Pokret zelenog pojasa bio značajan i zbog toga što je pomogao ženama u Keniji da otkriju da nisu bespomoćne u odnosu na svoje muževe, seoske poglavare i predsednika države.

    Petra Kelly zaslužna je za formiranje nemačkih Zelenih 1980. godine, za koje je izjavila da nisu ni levo ni desno nego ispred, a koje je na kraju i napustila, jer iako su osnovani kao neka vrsta anti-partijske partije, pretvorili su se u stranku opsednutu borbom za moć. Pozivala je na zaustavljanje proizvodnje i prodaje oružja. Posebno je upozoravala na nuklearno, biološko i hemijsko oružje. Ono što je ona uvidela jeste da je suština patrijarhata mnogo šira, tako da borba protiv patrijarhata obuhvata pre svega borbu protiv hijerarhije koja vlada u društvu. Ta hijerarhija nije samo zastupljena u porodici, već i u političkim odnosima koji se baziraju na dominaciji. Govorila je da bogate industrijalizovane države treba da prestanu da koriste superiornu ekonomsku moć i da ograniče svoju potrošnju globalnih resursa, jer povećanje izvoza iz zemalja takozvanog Trećeg sveta neće ishraniti gladne Afrikance, pa pravo pitanje nije šta mogu siromašne zemlje da učine da bi se osamostalile nego šta mogu bogate zemlje da učine da postanu samodovoljne. Govorila je da treba prekinuti imperijalizam smeća, odnosno skladištenje toksičnog i nuklearnog otpada u siromašnim zemljama. Upozoravala je da će nekoliko stotina multinacionalnih korporacija uskoro kontrolisati svet.

    Carolyn Merchant je američka filozofičarka i istoričarka koja je 1980. godine napisala knjigu Smrt prirode: žene, ekologija i naučna revolucija. Kaže da je nekada priroda smatrana za majku svih stvari, a da se naučna revolucija potrudila da je isecka na komade kako bi otkrila njene tajne i tako mogla da je kontroliše. Citira da je Francis Bacon, koga nazivaju ocem moderne nauke, rekao da naučna otkrića imaju moć da osvoje i obuzdaju prirodu. Carolyn Merchant kaže da je na taj način priroda od nečeg što je živo postala nešto inertno i prilagodljivo, što je sve vodilo ka budućoj kapitalističkoj eksploataciji, jer niko ne bi ubijao svoju majku, kopao po njoj vadeći zlato i sakatio njeno telo. A ako priroda nije živa onda se ništa tu ne ubija. Istovremeno, u kombinaciji sa razvojem industrijalizacije i usponom kapitalizma, ljudi sve više prelaze u gradove i udaljavaju se od prirode i prizora uticaja industrijskog zagađenja na nju.

    Ekvador je prvi priznao prava prirode u svom ustavu, 2008. Bolivija je prva koja je donela Zakon o Majci Zemlji koji će prirodi dati jednaka prava kao i ljudima, 2012.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s