Ekofeminizam

Šta spaja viševekovno pokoravanje prirode i potčinjavanje žena? Muškarci! Tako makar tvrde ekofeministkinje.

Pokoravanje prirode i potčinjavanje žena suštinski su povezani u “muškom razvoju sveta” koji do vrhunca dovodi surovi kapitalizam, tvrde ekofeministkinje. Genetski modifikovana hrana, kontrola bolesti i lekova, samo su neki od nusprodukata bezglave trke za profitom koju nameću muškarci.

Šta je ekofeminizam i šta nam to sugerišu aktivistkinje koje se sa jednakom strašću bore za ostvarivanje prava žena i zaštitu životne sredine?

Susedna Hrvatska zapljusnuta je trećim talasom feminizma, koji je u tamošnjoj javnosti popularizovala Mirela Holi, bivša ministarka životne sredine. Ekscentrične prirode i kontroverznih stavova, Holi je još 2007. godine objavila knjigu “Mitski aspekti ekofeminizma” u kojoj objašnjava način na koji “muški princip” objektivizuje ženski. Na isti način muškarci se ophode i prema prirodi.

Iako je ekofeministička teorija začeta davne 1974. godine, srpskoj široj javnosti principi ovog pravca i dalje nisu poznati.

Šta je zapravo ekofeminizam?

Ekofeminizam ukazuje na neraskidivu vezu između žene i prirode. Druga strana medalje, protiv koje se ekofeministkinje žestoko bune jeste nepodnošljiva muška dominacija koja se jednako ispoljava u potčinjavanju ženskog roda i destrukciji životne sredine.

– Ekofeminizam ukazuje na vezu izmedju seksizma, rasizma i drugih društvenih nejednakosti i dominacije nad prirodom kao direktnim posledicama patrijarhalnog modela i kapitalističkog sistema, čiji je osnovni cilj ostvarivanje i uvećanje materijalnih dobara i profita – objašnjavaprofesorka Dragana Popović u knjizi Uvod u rodne teorije.

Kako profesorka Popović  navodi u svom stručnom tekstu, žene, kao i priroda, smatraju se distanciranim od razuma, emocionalnim, zamišljene fizički i telesno kao haotične i životinjske. Ista ideologija je korišćena da opravda potčinjenost ‘necivilizovanih’ ili ‘primitivih’ kultura i nadmoćnost gospodara prema robu, gazde prema najamnom radniku, intelektualnog prema fizičkom radniku.

Majka priroda i žena majka

 Aktivistkinja ekofeminizma u Srbiji Aleksandra Žikić, navodi da su u mnogim kulturama žene istorijski imale primarnu ulogu u prikupljanju hrane, ogreva i vode za svoje porodice i zajednice. Zbog ovoga, takođe su imale ogroman interes u pokušaju da spreče ili ponište efekte uništavanja šuma, nastanka pustog tla i zagađenja vode.

Dakle žena kao majka ima izražen osećaj za jedinstvo sa majkom prirodom. Profesorka Popović objašnjava da je ovo načelo bilo zastupljeno na početku razvoja teorije, ali da i dalje egzistira kod ekofeministkinja u zemljama Trećeg sveta.

Teoretičarke i aktivistkinje zapadnog liberalnog koncepta ovakav stav smatraju uvredljivim. One izjavljuju da će muškarci nastaviti da eksploatišu žene i prirodu zato što ih vide kao večno plodne i beskrajno sposobne da obezbeđuju život.

Za šta se bore ekofeministkinje?

Istrebljenje genetski modifikovana hrane, borba protiv zagađenja vazduha, vode i istrebljenja šuma, ali i porobljavajući odnos prema zemljama Trećeg sveta, predstavljaju nusprodukte bezglave trke za profitom koja karakteriše kapitalizam, a kojoj ekofeministkinje žele da stanu na put. Ili da makar svojim angažovanjem ukažu na destruktivnu moć ovakve prakse.

Kako u svojoj stručnoj analizi navodi profesorka Dragana Popović, aktivistkinje ovog pokreta grlile su drveće u znak protesta protiv neokolonijalističkih ciljeva Zelene revolucije, čiji je cilj da primenom novih agronomskih tehnika poveća proizvodnju hrane u zemljama Trećeg sveta, ali istovremeno i uništi tradicionalne tehnike uzgoja lokalnih poljoprivrednih kultura.

Indijska teoretičarka Vandana Šiva među prvima ukazuje da su genetsko inžinjerstvo i proizvodnja genetski modifikovane hrane novi oblici kolonijalizma. Šiva upozorava i na opasnosti od genetske manipulacije živim bićima, kontrole hrane, lekova i bolesti.

– Čovek ne bi trebalo da prilagođava prirodu sebi, već bi trebalo da bude uspostavljena jednakost između ljudi i prirode – kaže ekofeministkinja Aleksandra Žikić. – Biološki indikatori ukazuju da idemo u pogrešnom pravcu. Zato je meni ideja ekofeminizma bliska jer su potčinjavanje prirode i potčinjavanje žena duboko povezani.

Prema rečima naše sagovornice, u Srbiji ova teorija nije popularizovana jer teoretičari smatraju ili da je ekofeminizam za ženu uvredljiv, pošto je svodi na ulogu majke, ili ne žele da šire polje feminizma i na ekologiju.

Da li će se „pelcer“ ekofeminizma primiti i u Srbiji?

Iako se Srbija ne može pohvaliti razvijenom ekološkom svešću, kao ni primenom principa rodne ravnopravnosti, ohrabruje činjenica da je ekofeminizam dopreo makar do našeg komšiluka. Kako je Hrvatsku javnost zainteresovala ekscentrična i oštra Mirela Holi, možda možemo očekivati i da se u Srbiji osnaže aktivistkinje koje bi u ekofeminizmu pronašle ideju za koju se vredi boriti.

Prema pisanju profesorke Popović, ekofeministički pokret je oduvek imao značajnu aktivističku komponentu i njegove teoretičarke i aktivistkinje su preduzele niz akcija u promociji i realizaciji ekofeminističkih ciljeva.

– Ekofeminizam je ukazao na neke od osnovnih problema sa kojima se suočava naša civilizacija. U tome je njegova budućnost – zaključuje profesorka Popović.

Novinarka: Jelena Brkić

Prvi put objavljeno na S media portalu.

Zašto baš održivi razvoj?

“Da li možemo da se uzdamo u to da će u kratkom roku uspeti da se promeni dovoljan broj ljudi kako bi se spasao savremeni svet? Kako god da glasi, odgovor bi mogao dovesti do pogrešnih zaključaka. Potvrdan do samodopadljivosti, a odričan do očajanja. Poželjno je da se traženje odgovora ostavi po strani i da se usredsredimo na rad”

Fric Šumaher

Pojam „odživi razvoj“ sve češće se koristi, ali još uvek nedovoljno da bi svako znao šta sve obuhvata. Otežavajuća činjenica je i da zapravo ne postoji jedinstvena i sveprihvaćena definicija. Ipak, najčešće korišćena i lako razumljiva je svakako definicija takozvane Bruntland komisije, predstavljena u izveštaju “Naša zajednička budućnost” 1987.godine.[1] Pored toga što su zaključili da bi održivi razvoj trebalo da bude osnovni princip budućeg delovanja Ujedinjenih nacija u domenu zaštite životne sredine, dali su i objašnjenje koje samo potvrđuje zbog čega bi zaista trebalo da bude tako. “Održivi razvoj je razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a pri tome ne ugrožava mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.”[2]

Sa druge strane, naučnik i istraživač Fritjof Kapra predlaže malo obuhvatnije razmišljanje o održivom razvoju :

“Ključ za funkcionalnu definiciju ekološkog razvoja je shvatanje da ne moramo ponovo da izmislimo ljudsku zajednicu, već moramo da je organizujemo ugledajući se na prirodne ekosisteme. Najvažnija karakteristika zemaljskog budžeta je njegova stalna sposobnost da održava život. Zbog toga bi održiva ljudska zajednica trebalo da bude organizovana tako da njen način života, njene ekonomske i fizikalne strukture i tehnologije ne smetaju stalnoj sposobnosti prirode da se održava, već da joj u tome pomognu.

Održive zajednice svoj način života razvijaju u stalnoj interakciji sa drugim ljudskim i neljudskim živim sistemima. To ne znači da “održivi razvoj” negira promenu odnosa i stvari. To nikako nije statično stanje, već dinamičan proces koevolucije.”[3]

Zanimljivo je i poreklo održivog razvoja u jezičkom smislu. Posmatrano iz ugla semantike, ovaj pojam deluje poprilično novo – star je svega četrdesetak godina. Obzirom da je preuzet iz engleskog jezika, etimologija se tako može tačnije ispratiti. U Oxford English Dictionary iz 1933. ne pominju se reči “sustainable” ni “sustainability”, što ukazuje da nisu postojale u engleskom jeziku. Tek u kasnijem Dodatku rečnika (1986.) navodi se da pojam “sustainable” nastaje 1971, a “sustainability” 1972. godine, što se može videti i u etimološkom rečniku.[4] Naravno, to se odnosi na termine koji se koriste u ekološkom kontekstu. Sama reč “sustainable” zapažena je u 17. veku, ali nije povezivana sa životnom sredinom.

Sa druge strane, “sustainability” se pojavljuje na samom početku 20. veka, ali kao termin korišćen u pravnoj nauci. U danas uobičajenijim značenjima – u ekologiji, ekonomiji, poljoprivredi, ipak tek sedamdesetih godina prošlog veka. Ranije, jednostavno, nije bilo potrebe za njim, jer je ekologija posmatrana na potpuno drugačiji način, odvojena od “stvarnog” života, posla, plate, “fast-food” načina ishrane, lečenja antibioticima, kupovine, odmora ispred televizora itd.

Nerealno je očekivati da se razvoj civilizacije zaustavi, niti je ikako moguće da se ljudi vrate u pećine. Takođe, zahtevi i ideje revolucionarnih Zelenih jednostavno nisu mogli da dopru do “običnog” čoveka, čak i onima koji su poverovali da je situacija kritična nije bilo prihvatljivo da se odreknu modernih dostignuća čovečanstva. Bilo je potrebno pronaći način delovanja koji ne bi zaustavio razvoj civilizacije, a uspeo da očuva životnu sredinu. Zbog toga održivi razvoj deluje kao prihvatljivo, a još važnije – ostvarivo rešenje.

“Upravo održivi razvoj treba da omogući prevazilaženje konfliktnosti ekoloških i ekonomskih ciljeva i ostvari njihovu harmoniju tako da se ne suprotstavljaju zahtevi za zdravom čovekovom životnom sredinom sa zahtevom za “zdravom ekonomijom”, tj. to treba da bude razvoj koji ekonomske i ekološke interese tretira komplementarno.”[5]

Održivi razvoj obuhvata 3 sfere :

  1. Zaštitu životne sredine – upotreba prirodnih resursa, odgovarajuće upravljanje, sprečavanje zagađenja (voda, vazduh, zemljište, otpad)
  2.  Socijalnu – životni standard, obrazovanje, zajedništvo, jednake šanse
  3. Ekonomsku – profit, smanjenje troškova, ekonomski rast, istraživanja i razvoj

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Bruntland komisija je zapravo Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj, koju je 1983.osnovala Organizacija ujedinjenih nacija. Naziv je dobila po Gro Harlem Bruntland, norveškoj premijerki koja je predsedavala Svetskom komisijom za životnu sredinu i razvoj.

[2] “Believing that sustainable development, which implies meeting the needs of the present without compromising the ability of future generations to meet their own needs, should become a central guiding principle of the United Nations, Governments and private institutions, organizations and enterprises.”

http://www.un.org/documents/ga/res/42/ares42-187.htm/, 96th plenary meeting, 11 December 1987,

http://www.un-documents.net/our-common-future.pdf, Report of the World Commission on Environment and

Development: Our Common Future, March 1987.

[5] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str. 401

Čovek koji je zasadio prašumu

Pre više od 30 godina, tinejdžer Jadav „Molai“ Payeng počeo je da sadi biljke po peščanom predelu blizu Assam regiona Indije, njevogom rođenom kraju. Želja mu je bila da stvori utočište za životinje na mestu gde nije bilo ničega, a ubrzo nakon što je zasadio prvo seme, odlučio je da svoj život posveti ostvarivanju tog cilja. Nakon dugogodišnjeg rada, Payeng je svojim trudom sam uspeo da zasadi dovoljno biljaka da stvori 1.360 ari džungle.

Jadav

Preuzeto iz Facebook grupe Vidyadayini

Novine The Times of India su intervjuisali Payeng-a kako bi saznali šta je njega motivisalo da posveti život stvaranju ove prašume. On im je odgovorio da je 1979. godine, kao 16-godišnjak bio svedok razornim efetkima poplava na životinjski svet u njegovom rodnom kraju. „Kako bije bilo drveća, nije bilo ni hlada, te su zmije umirale na vrućini. Sedeo sam i plakao nad njihovim beživotnim telima. Kontaktirao sam odsek za šumarstvo i zatražio od njih dozvolu da posadim šumu, ali su mi rekli da na tom peščanom tlu neće ništa rasti, te da bih mogao da pokušam da zasadim bambus. Bilo je teško, ali sam uspeo u svom naumu bez bilo čije pomoći“, objasnio je sad 47-godišnji Payeng.

Prašuma koju je Payeng zasadio, i u kojoj živi sa suprugom i troje dece, danas je postala dom brojnih životinjskih vrsta, uključujući ptice, jelene, majmune, slonove, nosoroge, pa čak i tigrove koji zbog deforestacije su u riziku izumiranja. Iako se ovim poslom bavi preko 30 godina, nadležne institucije su tek 2008. godine saznale kako je jedna osoba svojim samostalnim radom uspela da stvori dom i utočište za biljke i životinje na mestu koje je ranije bilo pusto i zaboravljeno. Payeng nam služi kao primer kako jedan čovek može svojim radom i požrtvovanošću da napravi veliki učinak.

Održivi razvoj u Srbiji

Dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti, uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja, koja je usvojena u maju 2008. godine (Dragojlović, 2011). Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

Danas kada je skoro svaki peti građanin Srbije nezaposlen, a svaki deseti siromašan, teško je da se očekuje da će pitanja zaštite životne sredine biti njima ili državnim organima prioritet.[1] Čini se da su problemi sa kojima se Srbija suočava previše veliki i urgentni da bi se danas razmišljalo o temama kao što su globalne klimatske promene ili očuvanje biodiverziteta. Međutim, u takvom razmišljanju se jasno vidi nerazumevanje pojma održivog razvoja i kratkoročno pristupanje ovoj problematici. Upravo zbog visoke nezaposlenosti i ekonomske krize, u kojoj se Srbija nalazi, neophodno je da se ulažu napori kako bi se došlo do ekonomskog rasta, koji ne bi smeo zanemariti humani razvoj. Održivi razvoj ne zahteva da se ekonomski razvoj uspori u potpunosti, već da se u procesu ostvarivanja tog rasta ne zapostave i životna sredina i socijalna jednakost.

Postavlja se i pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način?

odrzivi-razvojOdgovor je kombinacija svih aktera – održivi razvoj zahteva angažovanost kako na globalnom nivou tako i na lokalnom, što znači da država i zakonodavstvo imaju veliku ulogu, ali lokalne samouprave takođe imaju nadležnost u postizanju održivog razvoja. Čak se i smatra da je za građane održivi razvoj najrelevantniji na lokalnom, odnosno opštinskom nivou (Kabinet NSOR, 2009: 14). Privreda takođe mora da vodi računa o tome da se ponaša društveno odgovorno, pogotovo po pitanju zaštite životne sredine i poštovanja prava zaposlenih (Rogers, 2008: 359). Nevladine organizacije, kao „budno oko“ društva, imaju ulogu u edukaciji o održivom razvoju, u promovisanju ovog koncepta, i u kreiranju politika putem radnih grupa ili lobiranja. Naravno, ne sme se zaboraviti uloga medija, koji takođe utiču na formiranje javnog mnjenja i mogu pomoći u približavanju ove teme javnosti.

Međutim, da bi se održivi razvoj zaista primenio u društvu, neophodno je naglasiti odgovornost pojedinca da utiče na ostvarivanju ciljeva održivog razvoja. Deseti princip Deklaracije o životnoj sredini i razvoju (usvojenoj na Konferenciji u Rio de Žaneiru 1992. godine) ukazuje na ulogu pojedinca: „Pitanja životne sredine najbolje se rešavaju uz učešće svih zainteresovanih građana na odgovarajućem nivou“ i definiše da „na nacionalnom nivou, svaki će pojedinac imati odgovarajući pristup informacijama o životnoj sredini kojima raspolažu javni organi, uključujući informacije o opasnim materijama i aktivnostima u njihovim zajednicama, kao i mogućnosti za učestvovanje u procesu odlučivanja“ (UNEP, 1992).

Značaj učešća javnosti u procesu odlučivanja o životnoj sredini je takođe uspostavljen odredbama Arhuske konvencije, odnosno Konvencije o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pravu na pravnu zaštitu u pitanjima životne sredine iz 1998. godine. Ovom konvencijom, koja je u Srbiji usvojena 2009. godine, definisano je da „svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, da je svako, a posebno Republika Srbija i autonomna pokrajina, odgovoran za zaštitu životne sredine, kao i to da je svako dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu“ (Arhus centar, 2011). U Srbiji je takođe usvojen Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i izabran je Poverenik za informacije od javnog značaja. Dakle, uloga pojedinaca je jasno definisana i pravno regulisana, samo ostaje pitanje da li su građani spremni da nešto i urade po tom pitanju.

Prema istraživanjima o stavovima građana i njihovih predstavnika o životnoj sredini iz 2009. godine, građani Srbije smatraju da su oštro kažnjavanje zagađivača (31,1% ispitanika) ili rigorozno insistiranje na poštovanju zakona (19,2% ispitanika) mere koje bi dale najbolji rezultat u zaštiti životne sredine, dok je edukacija stvarnih ili potencijalnih zagađivača ocenjena tek na trećem mesu (16,7% ispitanika) (Ambasadori, 2009). To možda ukazuje na izvestan pesimizam među građanima koji smatraju da više nema prostora ili vremena za vršenje edukacije, već da je kažnjavanje ili korišćenje zakonskog okvira rešenje za probleme životne sredine.

Takođe je jasno da reforme po pitanju zaštite životne sredine još uvek nisu prioritet građana. Prema istraživanjima Kancelarije za evropske integracije iz 2010. godine, svega 2% građana stavlja reformu zaštite životne sredine na prvo mesto, dok prvenstvo u reformama zauzimaju borba protiv korupcije (39%), bolja zaštita ljudskih prava (13%), i reforma zdravstvenog sistema (10%), dok je zaštita životne sredine tek na osmom mestu (Kancelarija SEIO, 2010). Kada je građanima postavljeno pitanje u kojoj meri su oni lično spremni da se angažuju u cilju ulaska u EU, većina se opredelila da izmene svoje dosadašnje radne navike ili da izmene svoje dosadašnje životne navike.

Istraživanje stavova građana o životnoj sredini je takođe pokazalo jednu zanimljivost u ispitivanju mišljenja o tome ko je najodgovorniji za probleme životne sredine u subregionu (Ambasadori, 2009). Iako su ispitanici mogli da navedu političare i stranke, lokalnu samoupravu ili državu i njene službenike kao odgovorne za probleme životne sredine, najviše ispitanika iz Srbije je ubeležilo same građane kao najodgovornije za ove probleme (27,7%). Naravno da je i država naglašena kao odgovorna, ali tek na drugom mestu (26,8%), dok su na trećem mestu (16,1%) navedeni privreda i privrednici (biznis). Ovo ukazuje na činjenicu da su građani ipak svesni uloge koju oni sami imaju u stvaranju problema životne sredine i njihovom rešavanju.


[1] Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u oktobru 2010. godine, ukupna stopa nezaposlenosti bila je 19,2% dok se navodi da je u 2010. godini 9,2% stanovnika pripadalo kategoriji siromašnih.

Preuzeto iz članka „Održivim navikama do održivog razvoja“ autorke Ane Pantelić u knjizi Univerzitet i održivi razvoj urednika Vukašina Pavlovića, Čigoja štampa, 2011. godina. Možete pročitati ceo članak ovde.

Černobilj – grad duhova i hrabrih turista

Pre 27 godina u atomskoj elektrani Černobilj dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Photo courtesy of: BBC

Photo courtesy of: BBC

KIJEV – Pre tačno 27 godina, u noći 25. na 26. april 1986. godine u atomskoj elektrani Černobilj nedaleko od varošice Pripjat na samom severu Ukrajine, uz granicu sa Belorusijom, dogodila se najteža mirnodopska nukearna katastrofa ikad.

Jedan od reaktora elektrane „Vladimir Ilič Lenjin“ – kako se zvanično zove černobiljska nuklearka – eksplodirao je 26. aprila u 1sat i 24 minuta posle ponoći po lokalnom vremenu.

I danas, 27 godina posle, nuklearna elektrana u Černobilju predstavlja opasnost po zdravlje ljudi, kako u neposredno radijacijom pogođenom području Ukrajne, Belorusije, Rusije, tako i šrom severne hemisfere.

Na licu mesta stradala je 31 osoba, sa ozračene teritorije evakuisano je više od 100.000 ljudi, a radioaktivni oblak je prekrio u danima koji su usledili znatan deo Evrope, s nesagledivim posledicama.

Radioaktivnoj prašini su izloženi, pored teritorije bivšeg Sovjetskog Saveza, i Poljska, Bugarska, Nemačka, Švedska, Švajcarska, Belgija, Holandija, Velika Britanija, Finska, bivša Jugoslavija, Rumunija, Austrija, a radioaktivna prašina je zahvatila i istočni deo SAD. U izvesnoj meri gotovo čitava Severna hemisfera osetila je posledice.

Prema podacima Ministarstva zdravlja Ukrajine, pod medicinskim nadzorom, kao posledica černobiljske katastrofe, nalazi se više od dva miliona ljudi.

Međunarodna organizacija za zaštitu prirodne sredine „Grinpis“ je saopštila da je od posledica umrlo oko 200.000 ljudi, a da će u budućnosti u celom svetu oko 270.000 slučajeva onkoloških oboljenja biti u vezi sa uticajem radijacije iz Černobilja.

Neslužbeni izvori procenjuju da je od posledica radijacije preminulo između 200.000 i 400.000 ljudi.

Photo courtesy of: Press Online

Photo courtesy of: Press Online

Grad Pripjat (neretko se naziva Černobilj) danas je „grad duh“, koji povremeno posećuju samo hrabri turisti.

Prema zvanicnoj statistici, januara 1986. godine u Pripjatu je je živelo 49.400 ljudi.

U posebnu zonu od 30 kilometara danas se može ući samo sa dozvolom i opremom.

Na uništenom postrojenju upravo je u toku postavljanje novog zaštitnog sarkofaga, a čitav poduhvat košta oko milijardu evra i finansira ga najvećim delom Rusija. Očekuje se da će taj posao biti završen tokom naredne godine.

Nuklearna katastrofa u Černobilju označena je sedmim – najvišim stepenom nuklearne opasnosti, koji je zvanično vezan još samo uz nukleraku Fukušima, u Japanu, koju su 11. marta 2011. pogodili najpre zemljotres i ubrzo 14 metara visok razorni morski talas.

Japan, a uz njega i Nemačka, odrekle su se atomske energije, dok novi ekonomski džinovi, Kina i Indija, ne odustaju od namere da deo sve većih potreba za energijom zadovolje uranijumom.

U svetu posle katastrofe Fukušime vlada konfuzija u vezi sa daljim korišćenjem i gradnjom nuklearnih elektrana.

Japan je zatvorio svih 50 nuklearnih reaktora, Nemačka osam nuklearki, a sada je, pored velikog uzleta proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nemačka energetika u velikoj meri počela da računa i na gasne elektrane, naročito posle izgradnje druge linije Severnog toka i udvostručavanja priliva ruskog gasa sa ove trase.

U isto vreme su Rusima udvostručene inostrane porudžbine za gradnju novih nuklearki.

U svetu je, prema podacima iz maja prošle godine, radilo 436 nuklearnih reaktora – osam manje nego rekordne 2002. godine, a građena su 63 nova reaktora.

Međunarodna agencija za atomsku energiju saopštila je da bi globalna upotreba nuklearne energije u naredne dve decenije mogla da poraste čak za 100 odsto.

Preuzeto sa sajta: www.novosti.rs

Zanimljivu reportažu iz Pripjata možete pročitati ovde

Takođe, preporučujemo i ovaj dokumentarni film:

Zbog čega menjati navike pojedinca?

„Nikada ne sumnjaj da mala grupa promišljenih i posvećenih građana može da promeni svet. Zapravo, to je jedino što ikad i jeste.“

Margaret Mid

Mnogobrojne ekološke organizacije veruju da pojedinačne promene jednostavno nisu dovoljno efikasne, već da su jedino radikalna, revolucionarna rešenja moguća. Potpuna promena, sada i odmah, jer je još juče bilo kasno. Trebalo bi svi da se pobunimo, ako ne potpuno da urušimo sistem, onda bar da npr. bojkotujemo proizvode određene kompanije koja je veliki zagađivač. Onda bi se ta kompanija zatvorila, ili promenila način poslovanja i proizvodnje, pa bi za njom pošle i ostale. Naravno, to bi bilo idealno, ali zašto onda već nije urađeno? Očigledno je da ljudi još uvek nisu spremni za revoluciju – ona ne dolazi iznenada, tako što se probudimo i rešimo da srušimo sistem. Svakoj uspešnoj revoluciji potrebni su mnogobrojni, odlučni i čvrsto uvereni u svoje stavove i trajnost promene – ljudi, pojedinci. A oni neće pokrenuti promenu dok ne poveruju da je sistem koji žele da izgrade jedini mogući način njihovog života. Međutim, ti neophodni pojedinci moraju pre svega saznati da postoji alternativa, kao i zbog čega će ona doprineti poboljšanju kvaliteta života. Tek kada sami poveruju da je to moguće, može se očekivati da nešto konkretno i bitno učine.

ekoloska svest

Photo courtesy of: Alfredo Martirena

U odnosu na period od pre pedesetak godina, danas se o ekološkim problemima sve više govori i zna, oni više nisu u domenu neke široj javnosti nejasne apstrakcije buntovnih generacija šezdesetih i sedamdesetih godina. Sve više se shvata da je ekologija teško odvojiva od ekonomije, kulture, sociologije, ali i politike. Ipak, još uvek je dominantno viđenje ekoloških problema kao čisto tehničkog problema. Uz dovoljno sredstava, ekonomskih i političkih mera, primenom odgovarajućih tehničkih postupaka sve se može rešiti (efikasnim filterima, specijalnim dimnjacima, reciklažom otpada i sl.). Naučna upozorenja o stanju životne sredine i prirodnih bogatstava još uvek nekima deluju kao udaljena pesimistička preterivanja.

Činilo se da je panika preuranjena, retorika preteška i da čitava stvar nema političku težinu: razvijene države su insistirale na tehnološkom rešenju zagađenja. Vlade su formirale različite komisije za zaštitu životne sredine, dok je stvarni tehnički posao prešao u monopolističke ruke velikih kompanija. Propadanje ekosistema ne može se svoditi samo na zagađivanje, jer se time prikriva jedna dublja, mnogo opasnija činjenica, a to je da način proizvodnje života, koji je u osnovi savremene civilizacije, proizvodi takvu vrstu zagađenja.[1] Delimični pristup problemu ublažava ozbiljnost situacije, jer su promene potrebne ne samo u društvu, ekonomiji i politici, već pre svega u svakodnevnom životu. Samo tako se mogu postići promene ciljeva, potreba i vrednosti. Neophodno je razvijanje svesti i obrazovanja o ekologiji, podizanje nivoa ekološke kulture.

Za razvijanje ekološke kulture preduslov je podizanje ekološke svesti. [2] Ekološka kultura je deo opšte kulture i svakodnevnog života, njom ne pokazujemo samo odnos prema prirodi i životnoj sredini, već i vrednost koju drugi čovek ima za nas. Uključuje opštu organizaciju društva, može se naučiti i postati novi način života, ali mora se suprotstaviti mnogobrojnim moćnim interesima današnje društvene organizacije. “Do sada, nažalost, nije postojao niko ko je mogao da podnese odgovornost. Pozivanje na stručnjake bila je najomiljenija igra koja je omogućavala odbacivanje odgovornosti.”[3]

“Ekološka svest formira se (i razvija) ne samo pod uticajem ekoloških problema i pre svega degradacije prirodne sredine koja ima karakter ekološke krize, ni pod uticajem naučnog saznanja o karakteru ove krize i mogućnosti njenog rešavanja. Ona nastaje i razvija se pod uticajem socijalnih snaga i promena vrednosti sistema.”[4]

Piše: Aleksandra Sokolović


[1] Prof.dr Dragan Koković, Ekologija kao način života, Izvorni naučni članak UDK 502/504:008, str.1-2 http://www.nubl.org/predmeti/CASOPIS7.pdf, sajt posećen : 9.septembra 2012.

[2] “Ekološka svest je duhovna dimenzija ekološke kulture i obuhvata stečena znanja i navike, usvojene vrednosti, stavove i uverenja”, Ibid, str.3

[3] Ibid, str. 3

[4] Danilo Ž. Marković, Socijalna ekologija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005, str.305

Podsećanja – važni tekstovi

Nadamo se da ste već malo pregledali blog, ali i ako niste – izdvajamo nešto osnovno što smatramo da bi trebalo da pročitate tokom akcije.

U ovom tekstu daćemo vam linkove ka tekstovima koje smatramo korisnim i za ovogodišnju akciju. Molimo vas da ih pročitate, mogu vam biti značajni konkretno za veći doprinos akciji, ali i za bolje razumevanje nekih osnovnih ideja koje želimo da ostvarimo. Iako je većina tekstova objavljena prethodnih godina, verujemo da su i sada aktuelni i zanimljivi.

Pre svega, ponovo preporučujemo fenomenalan kratki dokumentarac „Priča o stvarima“. Film o masovnoj proizvodnji – odakle dolaze stvari koje kupujemo i šta se dešava sa njima kada ih bacimo?


Na šta mislimo kada kažemo „ekološki otisak“?

http://odrzivirazvoj.org/2011/04/09/ekoloski-otisak/

Nije sve za bacanje, kreativno rešenje za upravljanje otpadom…

http://odrzivirazvoj.org/category/otpad/

U duhu ovogodišnje teme Dana planete Zemlje, da se ukratko podsetimo i „efekta staklene bašte“, odnosno zašto se Zemlja zagreva… http://odrzivirazvoj.org/2011/04/20/zasto-se-zemlja-zagreva-efekat-staklene-baste/, kao i šta znači kada čujemo da ke Zemlja svemirski brod, a svi mi posada… http://odrzivirazvoj.org/2011/04/06/svemirski-brod-zemlja/

Prethodni tekstovi mogu da vas dodatno inspirišu i motivišu, a obavezno pogledajte i tekstove koji su konkretnije i direktnije vezani za teme naše akcije…

http://odrzivirazvoj.org/2011/04/20/stedimo-energiju/

http://odrzivirazvoj.org/category/vodeni-otisak/.

Ponešto o reciklaži – šta podrazumeva pojam, 3R, šta sve može da se reciklira…

http://odrzivirazvoj.org/2011/04/28/reciklaza/

Uživajte!

Kako napreduje akcija „Izdrži i održi“?

FacebookOvom prilikom se zahvaljujemo svima koji su se prijavili da učestvuju u ovogodišnjoj akciji Izdrži i održi! Preko stotinu osoba iz cele Srbije se prijavilo za učešće, a imamo učesnike i iz obližnjih zemalja i onih koji žive u inostranstvu. Drago nam je da čujemo da uživate u akciji i da utičete na druge da i oni usvoje održive navike!

Pre nego što sa vama podelimo neke od anegdota učesnika, želimo da vas obavestimo o zanimljivoj prilici da se aktivnije informišete o ovim temama. U pitanju je međunarodna letnja škola održivosti koja se organizuje od 28. juna do 15 jula u Srbiji, a čiji rok za prijavu ističe za dva dana! Radi se o školi Youth Encounter on Sustainability, koju organizuje ACTIS iz Švajcarske više od deset godina za redom, a u kojoj učestvuju mlade osobe iz celog sveta. Ovo je jedinstvena prilika da razgovarate sa međunarodnim stručnjacima iz oblasti održivog razvoja i podelite ideje sa učesnicima koji će dolaziti iz celog sveta u Srbiju. Ovakvi kursevi su se do sada organizovali u Japanu, Keniji, Švajcarskoj, Kolumbiji, itd. a zahvaljujući Inženjerima zaštite životne sredine iz Novog Sada, po treći put se organizuje i kod nas u Srbiji.

yeskurs

Kliknite na link za prijavni formular: Prijavni formular YES Serbia 2013                                                                                     i pročitajte brošuru: Brošura kursa YES Serbia 2013

A sada… „Reč naših učesnika“

Primetili smo danas a i prethodnih nedelja i meseci da se velika količina smeća (limenke, plastika, plastične flaše, karton…) iznosi iz doma odnosno baca u iste kontejnere gde se kasnije taj otpad, naravno, transportuje na deponije. Mislili smo da se umesto tih kontejnera ili pored njih postave kontejneri za različite vrste otpada kao neki vid reciklažnog ostrva. Ako se ne bi moglo postaviti u blizini doma može i u blizini, s obzirom da je u okolini veliki broj stambenih i poslovnih objekata. Znamo da bi studenti reciklirali na ovaj način, a nadamo se da bi i stanovnici ovog dela grada takođe. – Vukašin J. i stanari studentskog doma „4. April“ prvog dana akcije

Uvek nosim platneni ceger sa sobom, u stvari od pre nekoliko godina sam pocela da sa putovanja donosim cegere kao suvenire. Posto ih koristim svaki dan, onda se svaki dan podsetim nekog lepog iskustva, a i cesto se ljudi dive i pitaju gde sam nabavila. Danas sam sa kasirkom razgovarala (po ko zna koji put!) o prednostima cegera, i ljudi u redu iza mene su se smeskali i pazljivo slusali. Jos jedna uspesna mini-promocija za moj omiljeni „modni detalj“. – Katarina T.

Skoro smo šetali po parku u gradu sa četvorogodišnjim sinom koga učimo da čuva prirodu, da je jako nekulturno bacati smeće po ulici, da trava i cveće ne vole kada ih prekriju plastičnom kesom jer tako ne mogu da iskažu svoju lepotu i brzo uvenu…elem, naše dete je sve to shvatilo veoma ozbiljno (kao sto to deca obično rade) i u trenutku naše nepažnje prišao je grupi srednjočkolaca koja je upravo zavrčavala svoj doručak iz obližnjih pekara sa rečima: „VIDI MAMA NEKULTURNI PRASIĆI“…Ja i muć smo bili u čudu, momci i devojke su otičli sa klupe (NARAVNO OSTAVIVŠI SAV LOM IZA SEBE), a naš četvorogodičnji komunalni policajac je počeo da sakuplja sve ono što su bacili i što je vetar razneo na sve strane parka i nosio u obližnje korpe… Sve ovo nam je bilo jako simpatično ali i tužno, jer u isto vreme učimo dete kako treba da se ponaša a već u sledecem trenutku prosto nismo znali šta da kažemo, jer je  preterano pustiti ga da misli da on treba da počisti sav lom na koji naiđe. Eto,mi smo napravili neki kompromis i pomogli mu da sakupi ono što je naumio (jer smo ga učili da tako treba) ali smo objasnili da svako treba da sakuplja svoje i da on samo treba da pomogne… – Aleksandra A. prvog dana akcije

Danas sam sa svojom osmogodišnjom komšinicom brala koprive za čorbu pokraj obližnjeg šumarka. I više nego divan dan za boravak u prirodi, a razgovarajući sa ovom radoznalom devojčicom o neophodnom skladu između prirode i aktivnosti ljudi, tokom našeg „posla“, shvatila sam da su mlade generacije i te kako spremne da doprinesu očuvanju naše planete, zahvaljujući svojoj sposobnosti da saslušaju i prihvate savete drugih, a i zahvaljujući sposobnosti da oslušnu svet koji nas okružuje. Verujem da će naša planeta proslaviti još mnogo rođendana, ako se ovakve i slične akcije nastave, kako bi se doprlo do svesti ljudi svih starosnih doba. – Ana R. prvog dana akcije

Ja inače nikada ne uzimam kesu, i to stalno moram da naglasim kada kupujem nešto da mi ne dadnu kesu.  Kao što sam danas pročitala i mnogo mi se svidelo: Bolje ceger u ruci, nego kesa na grani! 🙂 – Jelena S. drugog dana akcije

Posetila sam pijacu posle ne znam koliko vremena, i otkrila čari kupovine napolju, a ne po  marketima. Jela sam dosta voća i povrća, što inače ne praktikujem i nadam se da ću ovu naviku zadržati . – Valentina C. drugog dana akcije

Trebalo je da odem do grada na lekarsku kontrolu – i otišla sam. Peške. Sa Miljakovca 🙂 – Gordana R.T. drugog dana akcije

Danas su svi bili iznenađeni time što sam celog dana uglavnom jela povrće, i svu sezonsku hranu… Bez pića, slatkiša i ostalih grickalica… 🙂 – Marija S. drugog dana akcije

Sve što sam kupila danas, proizvedeno je u Srbiji. Ranije nisam gledala na to. – Ivana J. drugog dana akcije

I za kraj – ako vam se dopala ideja da napravite saksije od recikliranih plastičnih flaša koje smo objavili na našoj veb stranici, možete pogledati ovaj video sa uputstvima:

Zašto nestaje Amazonska prašuma?

Amazonska prašuma, takođe poznata i pod nazivom “pluća naše planete” predstavlja jedan od najvažnijih resursa čovečanstva. Oko 20 procenata kiseonika se upravo proizvede na ovom šest miliona kvadratnih kilometara širokom prostoru. Međutim, očigledno je da ne prepoznaju svi njen značaj kao i važnost očuvanja ovog predela. Tržište, povećanje stanovništva, kao i razvoj i izgradnja infrastrukture nastavljaju da ugrožavaju očuvanje prašume. Kako pritisci rastu, jasno je da cena koja će biti plaćena za ovakvo ponašanje neće biti samo gubitak bioraznolikosti već i smanjenje kvaliteta ljudskog života na planeti.

Photo courtesy of: mongabay.com

Photo courtesy of: mongabay.com

Može se slobodno reći da društvo dvostruko utiče na sigurno smanjenje Amazonske prašume – direktno i indirektno. Među najbitnijim indirektnim uticajima su svakako klimatske promene. Jedan broj studija sugeriše da su amazonske prašume veoma osetljive na klimatske promene i da prašuma može biti značajno ali i nepovratno oštećena globalnim otopljavanjem od 2-3 stepena celzijusa. S obzirom na porast temperature i smanjenje količine vode u zemljištu doći će do postepene zamene tropskih šuma savanama.

Činjenica je da direktno na nestanak prašume utiču zemlje kroz koje se ona prostire i ističe se da je na delu proces “deforistizacije”. Procenat smanjenja prašume se razlikuje od države do države zbog različitih faktora koje pokreću ovaj proces širom regiona. Tako se u Brazilu najviše krči prašuma zbog srednjih i velikih rančeva, kao i radi uzgoja soje, dok je u drugim zemljama primetno krčenje zbog rančeva manjeg obima. Uništavanje je jako prisutno i u predelima gde raste mahagoni i gde je pronađeno zlato. Ugrožena je oblast paršume u Ekvadoru koja je bogata sirovom naftom. Tako je u Pekingu grupa ekvadorskih političara potpisala ugovore sa kineskim naftnim kompanijama i potom objavila prodaju prašuma. Planirano je da se proda tri miliona hektara netaknutih predela. Ekvadorski ambasador u Kini je ovu prodaju nazvao je „win-win“ situacijom. A da li je ovo zaista situacija u kojoj obe strane dobijaju? Da li će ova prodaja i eksploatacija ovih predela uticati na kvalitet života svih nas? Da li je uopšte moralno trgovati sa “plućima naše planete”?

Zanimljivo je da je u Kolumbiji jedan od razloga krčenja prašume kokainska industrija. Za svaki proizvedeni gram kokaina se uništi četiri kvadratna metra prašume. Francisco Santos Calderón, bivši podpredsednik Kolumbije, je apelovao na potrošače kokaina klase A da budu obazriviji prema životnoj sredini jer se preko 300.000 hektara prašume svake godine uništi kako bi se uzgajala koka. Ta industrija takođe dovodi do velike nesigurnosti u zemlji, raseljavanja stanovništva, i prikazuje nam veliku povezanost između ekoloških i socijalnih tema. Što se tiče Venecuele, iako prašuma zauzima samo oko 5% njene teritorije, ne znači da su problemi sa kojima se suočava na ovim prostorima beznačajni. Zbog neadekvatne eksploatacije žive od strane rudara u Kolumbiji i Brazilu, veoma često dolazi do zagađenja izvora vode u Venecueli. Ni ostale zemlje nisu ostale van uticaja ovih negativnih trendova.

Photo by Alberto César courtesy of Greenpeace

Photo by Alberto César courtesy of Greenpeace

Ono što je sigurno, jeste činjenica da se istiskuje život iz jedne od poslednjih netaknutih divljina na svetu. U medijima je 2007. godine osvanula vest da je otkriveno pleme koje do tada nije imalo nikakve kontakte sa spoljnim svetom. Brazilska kancelarija za Indijance je saopštila da se radi o plemenu Metiktire koje broji oko 80 članova i živi u nepristupačnom delu prašume, daleko od kopnenih i vodenih puteva. U vodi žive kajmani koji liče na krokodile, rečne kornjače, rečni delfini i mnoge druge vrste specifične samo za ovu oblast. Od kopnenih životinja se mogu naći jaguari, tapiri, kapidari, gušteri, majmuni veličine olovke, paukovi veličine kokosovog oraha. Tu ima i oko 2500 vrste riba i više od 1600 vrsta ptica. Prašuma je  jedan od onih predela za koji se kaže da u njemu možeš provesti čitav svoj život, a da te opet nešto može iznenaditi. Mnogi delovi ovog područja još uvek nisu istraženi tako da mnoge životinjske i biljne vrste čekaju da budu otkrivene. U tome zapravo leži važnost njenog očuvanja.

Iako su neki delovi amazonske prašume zaštićeni, uključujući i Nacionalni park Amazona koji prekriva područje od gotovo 10 000 km, stručnjaci ističu da ukoliko se krčenje šume nastavi današnjim tempom, ova ogromna šuma koja obuhvata jednu trećinu ukupnog svetskog šumovitog područja preti da  nestane do kraja 21. veka.

amazon

Photo courtesy of: vesti-online.com

Iako mnogi smatraju da pojedinci ne mogu ništa da urade kako bi se sprečilo dalje uništavanje Amazonske prašume, mi vam preporučujemo da preduzmete neke od sledećih koraka i na taj način aktivno doprinesete spašavanju amazonskih, ali i ostalih prašuma.  Najpre redukujte potrošnju papira i drveta. Koristite papir sa visokim procentom recikliranih sastojaka, ili papir koji se ne proizvodi od drveta. To je papir napravljen od slame, poljoprivrednih otpada ili konoplja, tako da ni jedno drvo ne mora da strada kako bi se on proizveo. Takođe, smanjite potrošnju goriva koji je jedan od primarnih izazivača klimatskih promena. Umesto auta, pešačite ili se krećite biciklom. Investirajte u zajednice i organizacije koje se bave zaštitom prašuma. Podržite Rainforest Action Network, organizaciju koja je 80ih godina izdejstvovala bojkot hrane lanca „Burger King“ dok se ovaj lanac nije složio da neće uvoziti govedinu uzgajanu na predelima prašume. Takođe pratite rad kompanija i ukoliko primetite da štetno deluju po okolinu,  pošaljite pismo u kome ćete izraziti svoju brigu a ukoliko vidite da se njihovo ponašanje ne menja možete i da organizujete bojkot iste.

Za kraj, budimo odgovorni jer prirodu nismo dobili u nasledstvo od naših predaka, već je uzimamo na zajam od budućih generacija.

Piše gostujući autor i učesnik ovogodišnje akcije Izdrži i održi! Kristina Ivanović

Kako je čovek došao do “neodrživih” navika?

“Bogate zemlje sa severa su pomogle bankarima, velikim bankama. Ne sećam se cifre, ali je bila astronomska. Sa ulica  poručuju – “Da je klima banka, već bi je spasili”. Mislim da su u pravu.”

Ugo Čavez, predsednik Venecuele[1]

Verovatno razmišljajući kao Alisa u zemlji čuda, odnosno nemajući plan i jasan cilj ka kome ide. Naravno, površno gledano cilj jeste bio da čoveku život bude što bolji i lakši, ali interpretacija takvog cilja, odnosno “boljeg života”, morala je biti mnogo jasnije razjašnjena. Početak uništavanja prirode izgleda kao početak napredovanja čoveka. Međutim, drastične promene ipak nisu nastale zbog toga što je čovek zapalio vatru da se zagreje ili spremi ručak. Može se reći da je u korenu problema čovekova želja za konstantnim i što bržim napretkom, ali to bi nepravedno okarakterisalo napredak kao negativnu težnju. Čini se ispravnijim reći da je problem nastao onda kada je čovek prestao da posmatra sebe kao deo prirode, a svoj napredak ostvaruje vodeći računa da priroda može da se održi i oporavi. Ipak, čovek je počeo da prirodu vidi kao “strano telo” i kao nešto što postoji samo da se iskoristi koliko god je moguće.

When we destroy something created by man we call it vandalism , but when we destroy something created by nature we call it progress.

Već tokom Renesanse čovek je otkrio svoje stvaralačke sposobnosti u domenu nauke, umetnosti, kulture. Samim tim menjao se i svakodnevni život (pronalasci štamparske prese, baruta, kompasa itd.), a veliki uticaj izazavala je svest o postojanju “novih” kontinenata. Kao da Protagorina tvrdnja da je “čovek mera svih stvari” biva previše bukvalno (čak malo izvitopereno) shvaćena, ali uz veliki polet počinje da obuzima čovečanstvo. Širi se pokret humanizma u kome je čovek glavni akter, a sve ostalo su samo predmeti kojima on treba da rukuje. Prosvetiteljstvo je jasnije odvajalo čoveka i njegov razum od prirode, podstičući ideju da cilj nauke treba da bude uvećanje čovekove moći nad prirodom, kako bi ljudima bio olakšan svakodnevni život.

Najdrastičnije promene zapravo počinju industrijskom revolucijom, a zatim stvaranjem industrijskog društva. Do tada, čovek jednostavno tehnološki nije bio dovoljno opremljen da može da uništi Zemlju. Naravno, nije on razmišljao o tome, već o blagostanju koje je uspeo da prepozna samo kroz ekonomski rast i materijalizam.

Nakon Drugog svetskog rata, proces ponovne izgradnje Evrope vođen je idejom o ekonomskom rastu. Ipak, nezajažljiva potrošnja (konzumerizam) nije donela toliko obećavani bolji život, socijalne razlike nisu nestale i nije došlo do mira u svetu. Konzumerizam je samo uvećavao i hranio sam sebe. Zavisnost od nafte postala je očigledna pretnja industrijalizovanim društvima, a kolonijalizam je samo dobio novi oblik.

mg20327236.700-2_300

Ipak, ubrzani razvoj nauke ponudio je čoveku ogromna saznanja, među kojima i prilično precizne podatke o kritičnom stanju životne sredine. Posledice su postale više nego očigledne – nedostatak nafte, klimatske promene, teške bolesti, zagađenost vode, zemlje i vazduha. Sa druge strane, nauka je ponudila i ushićeno prihvaćeni izlaz – čovek i dalje može da zadrži kontrolu nad prirodom pomoću nuklearne energije, antibiotika i pesticida.

Savremeno društvo teško da se može dalje razvijati na isti način. Krediti devetnaestog i dvadesetog veka, negativne posledice nekontrolisane trke za bogatstvom, očigledno će morati vrlo brzo da se otplate. Jednostavno, planeta više nema dovoljno resursa koji su čoveku “potrebni”.

Dakle, kratkim pregledom istorije čovekovog shvatanja prirode očigledno je da se ono razvijalo i utemeljivalo jako dugo. Iako možda čovek toga nije svestan, on je ipak navikao da se bahato odnosi prema svojoj životnoj sredini. Upravo zbog toga što je nemarno ponašanje postalo navika, potrebno je mnogo volje da se ono trajno izmeni i da se steknu nove navike.

piše: Aleksandra Sokolović


[1] Obraćanje na samitu Ujedinjenih Nacija o klimatskim promenama, u Kopenhagenu, decembar 2009.

Transkripte govora učesnika samita možete videti na : http://links.org.au/node/1413